Le Korbizjeova mašina za stanovanje

Od našeg specijalnog izveštača

Liverpul je prošle godine bio evropska prestonica kulture. Mnogo je novca uloženo u obnavljanje nekad siromašnog lučkog grada, od šezdesetih godina prošlog veka slavnog po Bitlsima. Danas je Liverpul umiven, sa novim poslovnim i stambenim četvrtima, obnovljenim zgradama na dokovima, muzejima, galerijama i velikim planovima koje, u velikoj meri, može da poremeti aktuelna ekonomska kriza još nesagledljivih razmera.

Liverpulom dominiraju dve katedrale. Jedna je anglikanska, druga katolička. U kripti ove druge od oktobra prošle do kraja januara ove godine trajala je izložba Le Korbizje – umetnost arhitekture.

Organizatori, ugledni Kraljevski institut britanskih arhitekata (Royal Institute of British Architects – RIBA) i Holandski arhitektonski institut (Netherlands Architecture Institute) iz Roterdama, ni u jednoj informaciji za javnost nisu propustili da naglase da je posle više od dvadeset godina ovo prva velika izložba, na tlu Velike Britanije, o jednom od najuticajnijih arhitekata 20. veka. Kao da se hoće reći da je prošlo dovoljno vremena i da se sada sa izvesne istorijske distance može opet govoriti o Korbizjeu, a ne iscrpljivati se u raspravama koliko je njegov ogroman uticaj dobra ili zla naneo svetskoj arhitekturi i urbanizmu.

Izloženi su lični predmeti, crteži, makete, fotografije, do sada nepublikovane stare grafike, rekonstrukcije enterijera, nameštaj, slike, tapiserije, dokumentarni filmovi, knjige... Ti elementi formiraju tri celine koje neupućenima daju višeslojnu predstavu o Korbizjevom delu, a onima koji ga dobro poznaju ova izložba otvara nove vizure i tumačenja.

KONTEKST: U prvom delu, u Kontekstu, osim fotografija, pisama, crteža i osnovnih podataka o švajcarskoj porodici u kojoj je rođen, o gradovima i putovanjima koji su ga odredili, nailazimo i na ćupove iz Srbije. Na svom putu za Istok, Korbizje je prošao Beogradom (nije ga baš oduševio) i Srbijom. Poneo je, za uspomenu, ovdašnje ćupove. Neki od njih našli su se na izložbi, a ima ih i na jednoj od fotografija. Na fotografijama u tom segmentu vidi se mladić u neprekidnom pokretu, sa olovkom i skicen-blokom, zainteresovan za sve oko sebe.

PRIVATNO-JAVNO:U drugom delu izložbe susrećemo se sa delima nastalim pred Drugi svetski rat: nameštaj, slike, tapeti, vila Savoja u Poasiju... Neke od izloženih stolica se i danas proizvode, a izložene su one iz epohe – pomalo oronule, oljuštene boje i zarđale metalne konstrukcije.  

IZGRAĐENA UMETNOST: U trećem delu postavke su fotografije, makete, crteži, dokumentarni filmovi i rekonstrukcije njegovih velikih projekata: Palate nacija u Ženevi (1927), konkursni projekat za Palatu Sovjeta u Moskvi (1933), stambena zgrada u Marseju (Unité d'Habitation 1947–1952), kapela Ronšan (1955), projekti za Čandigar (1954–1958), Filipsov paviljon u Briselu (1958), crkva u Firminiju, sada kulturni centar, završena 2006, skoro četiri decenije po projektovanju.

Uzbudljivo je posle toliko godina gledati kratak dokumentarac snimljen u čuvenom marsejskom stambenom bloku, videti kako je organizovana kuhinja, koliko je prostora u dnevnom boravku, kako funkcioniše vrtić sa mnogo dece na vrhu zgrade jednog običnog sunčanog dana…

Kustosi, Stanislaus fon Mos, Artur Rig i Mateo Kris, uspeli su obiljem materijala i raznorodnim medijima da skiciraju još jednom, posle mnogo godina, neuhvatljivu ličnost čoveka koji je, formiran početkom dvadesetog veka, ozaren modernim dobom i napretkom tehnologije, pokušao da mašinom za stanovanje, slobodnim i fleksibilnim osnovama stanova i zelenim površinama obezbedi ljudima, bez razlike, jednako dobre uslove rada, stanovanja i odmora. Taj čovek je strastan, višestruko talentovan, levičar, ateista koji je projektovao jednu od najuzbudljivijih crkava katoličkog sveta (Ronšan), i jedan od najrefleksivnijih manastira novog doba, autor koji je sa strašću radio sve čega se latio, čiji se oblik okvira za naočare danas neformalno naziva njegovim imenom, koji je osporavan bar onoliko koliko je slavljen i koga kao da je ovom izložbom trebalo rehabilitovati, ne njega radi – već radi budućih generacija.

Ako bismo Korbizjea povezivali sa ovdašnjim prostorom, onda osim one davne posete Beogradu treba spomenuti popriličan broj jugoslovenskih arhitekata školovanih početkom prošlog veka koji su „rođačke veze” sa Le Korbizjeom uspostavljali još tridesetih godina radeći kao saradnici u njegovom pariskom ateljeu u Rue de Sèvres. U tom kontekstu bismo, piše Ljiljana Blagojević, kao naročito značajnu ranu liniju uticaja na urbanizam u Srbiji naglasili onu koju od 1937. neposredno prenose Le Korbizjeovi tadašnji saradnici Juraj Najdhart i Milorad Pantović (Novi Beograd: osporeni modernizam, Beograd, 2007). Zato se u međunarodnim stručnim krugovima Novi Beograd spominje kao jedna od najboljih doslednih realizacija Korbizjeovih urbanističkih ideja. Kako će taj deo Beograda izgledati, da li će sve što valja biti uništeno ići će na dušu današnjim planerima, investitorima i političarima.

Liverpulska postavka bila je samo uvertira za otvaranje Korbizjeove prolećne sezone. Od 19. februara do 24. maja, Umetnost arhitekture biće postavljena u londonskoj umetničkoj galeriji u Barbikanu, a sve će biti začinjeno serijom predavanja i diskusija.

U interesantnom trenutku su na Korbizjea usmereni reflektori – ekonomska kriza je već pokazala posledice beskrupulozne pohlepe liberalnog kapitalizma i svet je primoran da još jednom preispita svoje postulate. Vraća se na javnu scenu svest o potrebi za ravnomernijom raspodelom dobara, za boljim i pravednijim društvom, vraća se skoro nemodifikovana ideja kojoj su nekad idealistički stremili napredni umetnici i intelektualci, Korbizjeovi savremenici, ideja koja je razbijena u komadiće za manje od jednog veka.

Novo čitanje Korbizjea tek nam sledi.