Гошу волим као своје дете

Већина постигнућа у животу долази сасвим случајно. Упркос гласном противљењу највећег дела свог најближег окружења, посебно супруге, да не треба да улази по сваку цену у тренерске воде, на крају се одлучио да иде тежим путем. Сасвим разумљиво и оправдано, јер је бокс одувек био његов живот. Често се питао где је кључ успеха, како такозвани мали клубови из провинције, попут Гоше, могу да досегну највеће спортске висине. Био је и остао непоправљиви оптимиста, раширено је веровао да иза сваког великог и мукотрпног рада кад-тад мора да дође добар резултат. Смедеревска Паланка је одувек имала два бренда једног имена. Довољно је рећи фабрика или боксерски клуб Гоша...

У оно „златно” време југословенског спорта, када су се медаље на рингу освајале тешко, када је била привилегија бити део успешног спортског колектива, сваки успех имао је посебну вредност. У бокс се улазило срцем а да се при том никада није гледао лични интерес. У Смедеревској Паланци је бокс био на врхунцу осамдесетих година, када се један мали и растући клуб из Паланке попео на сам врх. Та 1986. година остаће уписана „златним” словима...

За Ненада Дмитријевића, некадашњег такмичара, успешног тренера, Гоша је одувек имала посебно место у његовом срцу.

– Гошу волим као своје дете! Том клубу сам посветио живот. У клуб сам дошао 1967. године, тада сам први пут ставио боксерске рукавице. Мој први тренер Миле Глигоријевић звани Ћела усадио ми је ту љубав према боксу.

Двадесет година касније постали сте први тренер...

Силом прилика. У то време дошло је до свађе унутар клуба. Паланка је мало место, убрзо се прочуло да је тадашњи тренер украо новац од продатих улазница. Такмичари су били љути па су бојкотовали први наредни меч. Пошто су у то време правила била јасна и веома строга, да клуб који не дође на два меча, аутоматски буде суспендован, ја сам преко ноћи захваљујући Милану Рогићу и Власти Николићу, регистровао нову децу. Брзо сам оформио екипу која је успела да се организује и изађе на наредни меч.

Како сте отишли у Краљево, где вас је чекао врло добри Металац?

Мојим варбургом. Некако смо сви стали у тај један ауто. Сећам се да нам је помогао и покојни Јанез, тадашњи боксер Металца који нам је дао ручак у његовом ресторану. Меч смо изгубили глат, али смо успели да спасимо Гошу...

Како сте постали тренер?

У то време страшних превирања многи су долазили у Гошу у жељи да је помогну. Од Милана Рогића, тадашњег генералног секретара БСЈ, Томе Хладног, Зорана Ћирковића, Боре Дугеца. Замолили су ме да ако могу будем стално у клубу. Као нека врста испомоћи. Сећам се да сам био на одмору, па ми није било толико тешко. То је трајало пуне три недеље. Имао сам прилику да учим тренерски занат од најбољих. Онда је дошло полагање испита. На семинару је било двадесет и девет тренера из читаве земље. Нисам ни слутио да ћу и ја бити позван да полажем.

Када наступа „златно” доба Гоше?

То је време када се наш клуб бори за што бољи статус међу великим југословенским екипама. То је период  1985, 86 године када имамо јаку екипу и постајемо државни прваци. Искрено, имао сам сјајну екипу: Живадиновић, Шаћиповић, З. Шекуларац, Лалић, Пузовић, Срба Марић, Ђорђе Петронијевић, Велимир Јевтић, Лабуд Вешовић, Андрић..

После тога?

И у наредне две-три године били смо у самом врху југословенске лиге. Већ наредне године освајамо треће место, иза београдског Радничког и Ријеке. После тога долази тешко време, пред сам распад некадашње заједничке државе. Тада одлазим у Сарајево на даље тренерско усавршавање. Клуб напушта легендарни тренер  Шишковић. Многи су мислили ћу се брзо вратити, али био сам одлучан да останем у Сарајеву. Те 1989. године Гоша практично постоји само на папиру. Мењају се тренери буквално из дана у дан...

Ипак, поново се јавља трачак наде за боксере?

Без јаких спонзора тешко је било водити клуб у то време. На наговор тадашњег директора  фабрике Гоша Боже Глишића, враћам се у клуб да поново оживимо тим. Улазим у салу имам шта да видим. Потпуно уништен инвентар. Клуб без опреме, рукавица, џакова, справа. Практично крећемо од нуле.

Ипак, после кише долази сунце...

Tада се у то време рађа плејада нових боксера Гоше. Од Миливоја Дидановића, Саше Кертебега, Радета Величковића, Зорана Пајзера, Драгана Сибиновића, Зорана Дидановића, Милета Ранковића, Милутина Станковића, плејаде сјајних Јањића, Алића, браћа Бранковић Ивица и Игор.

Како памтите то време?

Било је тешко, није било пара као сада. Данас држава пуно улаже, не само у бокс. Годинама сам финансирао клуб, јер Гошу волим као своје дете. Били смо једна огромна породица. Многима сам помогао да се склоне са улице, натерао их да буду добри људи. Данас једноставно не могу да препознам тај клуб. У боксерску салу данас долазе рекреативци, практично да нема такмичара, истиче са горчином Ненад Димитријевић, легендарни боксерски тренер Гоше, који је данас у заслуженој пензији.

Преко 100 државних првака

У дугој и богатој тренерској каријери, где је био не само клупски већ и репрезентативни тренер, Димитријевић је био учитељ многим шампионима у рингу.

– Са поносом могу да кажем да сам стајао у углу, несебично помагао и давао савете многој деци. Тренирао сам преко 100 државних првака. То је на неки начин моје спортско сведочанство. Да уложени рад није био узалудан, каже он.

Финансијер, тренер, економ...

За Ненада Димитријевића, који је једно време буквално носио клуб на леђима, многи тврде да је био спасилац Гоше.

– Био сам и такмичар, тренер и по потреби портир и економ. И возач и родитељ кад затреба. Све што је било потребно, само да се Гоша не угаси. У време док сам имао подрум пића, велики новац сам издвајао, буквално крао из касе, како би помогао клубу. Али данас не могу да препознам моју Гошу.