Питалица без загонетке

Свако мало па се Србија поново пита! Барем тако тврде страни политичари за домаћу употребу. Које овдашњи ("наши"?) политичари ("чиновници режима"?) здушно цитирају. Ваљда да узврате здравицу у пригодним тренуцима.
И даље неодлучна да ли би да буде Каталонија, Хонгконг или Северна Ирска, Србија се, будући лишена подсвести, офира на међународној сцени као естрадни мазохиста. Нарцисоиднија од Карле дел Понте у маскирној униформи ЈНА, позерскија од Олија Рена са пенкалом за парафирање у руци, параднија од Николе Саркозија у имигрантским предграђима Париза.

Да ли се ради о генетској затуцаности или идеолошкој просвећености, тек чињеница је да кад смо ми у питању, дијагноза се успоставља сама од себе: Србија доиста ужива да се пита о сопственој запитаности.

И као што у сваком лудилу постоји систем, тако и сваки хаос има своју топ-листу. Е, сад, познајући нашу поткупљиву нарав, жељну епске славе и лирских пара, јасно је да се редослед на тој топовској листи мења брже од редоследа потерница на хашкој листи. Али, одакле год кренули, запитана поента нас неће мимоићи...

Зашто Томица Милосављевић прекорева грађане због епидемије жутице када проклето добро зна да нису они ти који су прали онолики прљави новац, нити су се њиме користили у тренуцима велике нужде?

Зашто се ДСС толико упиње да се трансформише у демократску крајност Србије?

Зашто се гласачки листићи третирају као кредитне картице?

Зашто нам се уместо батине и шаргарепе сада нуди да бирамо између батине и банане?

Зашто министар одбране толико гласно инсистира на мирнодопској непокретности наше војске у случају једностраног проглашења независности Косова, када су и домари из ВБА сконтали да нико из западног блока не жели да се бакће "пацификацијом" Србије – све и да њена војска залута у Ђирокастру и Валону?

Зашто Веља Илић псује и прети чим му неко спомене дефлорисане овце које се нису "уградиле" у битумен?

Зашто Багзи пред судијама Специјалног суда раскопава Чуметове гробове, када су обојица живи и здрави упркос надимцима које су сами изабрали за уметничка имена?

Зашто Маја Гојковић уздише на мађарском кад год јој Тома Николић јавно пружи очинску подршку?

Зашто Драган Ђилас мора да преводи изјаве Бориса Тадића домаћој јавности – иако се после сваког сусрета његовог председника са њиховим премијером, у недостатку речника, Борис изражава на српском?

Зашто Црвена звезда редовно прима голове у судијској надокнади времена, и поред математичке чињенице да фудбалска утакмица, по свим правилима, траје читавих деведесет минута?

Зашто нафтоносни социјалиста и градитељ филмских студија, поглавица Уго Чавес, прима у госте Денија Гловера, Шона Пена, Кевина Спејсија и Наоми Кемпбел, а да пре тога није позвао у "званичну и пријатељску посету" Бату Живојиновића, проверено јединог левичарског глумца који је способан да усред Кине створи Боливуд, а усред Беверли Хилса – Битку за Кошутњак (интернационалистички белачки мјузикл као одговор на црначки гангста рап)?

Зашто никад доконом, самозваном Чеди Јовановићу нико не жели да изађе на црту – поред толиких кандидата за секретара светог Петра?

Зашто се виђенији Срби све чешће сахрањују у усменом предању, а они невидљиви у изнајмљеним ковчезима, упркос заклињању нашег овоземаљског вођства у једнакост свих пред свима?

Зашто се од Народне лутрије прави Велики брат, када природно енорман број губитника у Србији сваку контролу потчињених чини практично немогућом?

И, да би прекратили ову лажну неизвесност, изрекнимо и оно последње, најнеобавезније питање: Зашто никог у овој држави-играчки није брига што цивилизацијски умно белосветско братство муку мучи како да нас разапне на крст – а да нас не заболи превише?