Произвођачи чекају државне паре

„Идеја да држава обезбеди субвенциониране кредите за велике трговинске ланце како би они измирили дуговања према домаћим добављачима генерално није лоша, али под условом да корисници зајмова тај новац не уложе у друге послове, него да средства стварно заврше на рачунима произвођача”, каже Бојан Радун, директор „Нектара“, компаније која у овом тренутку потражује између 450 и 500 милиона динара од великих трговина.

Он каже да је оваква идеја добра, јер ће довести до ланчаног напретка, али да ипак није у реду да се фаворизује само једна грана привреде – трговина. Многи произвођачи су, каже Радун, већ ушли у кредитне аранжмане, делом и због дуговања која потражују, па би било добро да држава мисли и на њих. Зашто не омогућити субвенциониране кредите и произвођачима, пита наш саговорник.

Велики домаћи произвођачи углавном очекују овај новац, јер трговински ланци касне са уплатама дуговања. Рокови су одавно пробијени, у неким случајевима и до два месеца, али да ли ће потраживања бити покривена, то је још под знаком питања.

– Најгори сценарио овог аранжмана би био у случају да велики ланци део средстава искористе за своје нове послове, нове инвестиције и ширење мреже, а део уплате добављачима. То су оне ситуације када трговци плаћају дуг и још траже додатне субвенције. Траже попуст на дуг да би уопште измирили своје обавезе – каже један од великих произвођача. Ако се то догоди, објашњава, онда се не може говорити о доброј намери државе, него о испуњавању жеља и интереса појединаца.

Овакав начин кредитирања није непознат у свету, јер трговина изазива и негативне и позитивне ланчане реакције на тржишту. У нашем случају је, како кажу саговорници, реч о томе да су овдашњи трговци раније узете краткорочне кредите потрошили у инвестиције и сада немају обртна средства ни новац да плате дуговања произвођачима.

Концерн „Свислајон Таково“ у овом тренутку потражује око 30 милиона евра од трговина.

– Сви нам дугују, нема трговца који нам не дугује. Роба која је уговорена на 60 до 75 дана није плаћена ни после четири месеца. Зато подржавам овај потез државе, али сматрам да би требало обезбедити и контролу средстава. Колико знам, договорено је да новац буде уплаћен произвођачима преко прелазног рачуна трговаца. Значи да можемо да очекујемо ова средства – каже Родољуб Драшковић, председник концерна „Свислајон Таково“. Он истиче да је циљ државе да обезбеди ликвидност трговине како више не би уцењивала произвођаче, него да плаћа робу до 30 дана, како би требало.

Момир Лазић, директор „Класа“, верује да ће трговине испоштовати договор, јер на тај начин помажу производњу од које и они зависе.

– Важно је да се дуговања доведу до границе уговорених плаћања. Наши рокови се крећу од 30 до 60 дана – каже Лазић. Он напомиње да ће ова финансијска средства нарочито значити мањим произвођачима који су ушли у велике системе и расли са њима задужујући се, а сада нису у могућности да измирују те обавезе.

Да ће трговци сигурно овим средствима почети да враћају дугове сматра и Раде Прибићевић, директор корпоративних послова „Дунав храна групе“.

– Сигуран сам у то, зато што би у противном дошло до обуставе снабдевања тржишта, јер ни произвођачи не могу више да издрже. Ова идеја државе је добра, јер је неопходно да се очува ланац снабдевања – истиче Прибићевић. Тренутна доспела потраживања „Књаза Милоша“ према свим трговцима су, каже Прибићевић, достигла милион евра.

Драгољуб Вукадиновић, председник холдинга „Металац”, каже да ова компанија има најмање потраживања од великих трговинских ланаца, као и да су они најредовније платише. Проблем је, истиче, са мањим трговинама које не измирују своје обавезе. Ипак, додаје Вукадиновић, држава би требало да размисли и о могућности да помогне производњи да дође до јефтинијих средстава попут кредита које је понудила великим трговинским ланцима.

У „Имлеку“ се надају да ће трговински ланци испоштовати договор у влади и да ће им исплатити новац за испоручену робу, јер је то важно за њихово даље пословање.  

– Трговци нам у овом тренутку дугују око 400 милиона динара преко „валуте“ или преко уговором договореног рока за плаћање – каже Невена Веселиновић, менаџер за односе с јавношћу „Имлека“.

Уговори које произвођачи потписују са трговцима су типски, али се са сваким произвођачем праве посебни договори, у зависности од тога како се ко котира на тржишту. До пре шест месеци рокови плаћања робе су на нашем тржишту били до 90 дана, а сада су удвостручени. Како су поједини произвођачи пре неколико месеци упозоравали, дешава се да трговац, односно његово рачуноводство, једноставно каже да ће рок бити продужен још 60 дана. Када добављачи крену да их притискају, а то могу једино ако имају утицаја, успевају да извуку само део новца.

– То је сахрањивање домаћих произвођача. А за оне мање само једно овакво кашњење може да значи кључ у браву – упозоравали су неки од њих.

Поједини економисти тврде да на нашем тржишту у овом тренутку трговци имају моћ да уцењују произвођаче и привилеговану позицију да диктирају услове. Резултат тога може бити само слабљење реалног сектора и јачање „виртуелног” финансијског и трговачког.

Произвођачи су своје губитке до сада надокнађивали између осталог и повећањем цена, а потрошачи су плаћали скупљу робу.

– Ово је доказ да на тржишту недостаје конкуренција и услови у којима трговци јуре произвођаче за робу, а не произвођачи трговца за новац – кажу економски стручњаци.

Јелица Антељ