Кру­ни се ауторитет Ђорђе Мелони

На­кон што су Ита­ли­ја­ни у по­не­де­љак на ре­фе­рен­ду­му из­гла­са­ли „не” и та­ко од­ба­ци­ли ре­фор­ме пра­во­су­ђа за ко­је се за­ла­га­ла вла­да, пре­ми­јер­ка Ђор­ђа Ме­ло­ни би­ла је при­ну­ђе­на да се су­о­чи са ста­рим афе­ра­ма сво­јих са­рад­ни­ка, ко­је је због пре­ве­ли­ког са­мо­по­у­зда­ња од до­ла­ска на власт до са­да сма­тра­ла без­о­па­сним. Усле­ди­ле су остав­ке Ђу­зи Бар­то­ло­ци, ше­фи­це ка­би­не­та ми­ни­стра прав­де, и др­жав­ног се­кре­та­ра за пра­во­су­ђе Ан­дрее Дел­ма­стро.

Па­ла­та Ки­ђи је још у уто­рак уве­че из­ра­зи­ла на­ду „да ће, у истом ду­ху ин­сти­ту­ци­о­нал­не од­го­вор­но­сти, слич­ну од­лу­ку до­не­ти и ми­ни­стар­ка ту­ри­зма Да­ни­је­ла Сан­тан­ке. Ипак, ми­ни­стар­ка ко­ју је вла­да до та­да шти­ти­ла упр­кос кон­тро­вер­за­ма, по­што је прет­ход­но „пре­жи­ве­ла” три по­ку­ша­ја из­гла­са­ва­ња не­по­ве­ре­ња од стра­не ле­ви­це, иг­но­ри­са­ла је ту по­ру­ку до по­след­њег тре­нут­ка. Шта­ви­ше, јав­но је до­ве­ла у пи­та­ње ауто­ри­тет Ме­ло­ни­је­ве, из­ја­вив­ши да „ни­је она из­гу­би­ла ре­фе­рен­дум и да не ви­ди за­што би под­не­ла остав­ку”.

Ме­ђу­тим, мо­гућ­ност по­ли­тич­ког по­ра­за у пар­ла­мен­ту, уз већ за­ка­за­но гла­са­ње о не­по­ве­ре­њу за 30. март, за шта би ве­ро­ват­но по­ди­гли ру­ке и ње­не пар­тиј­ске ко­ле­ге из Бра­ће Ита­ли­је, очи­глед­но су на­ве­ле Сан­тан­ке­о­ву да у сре­ду про­ме­ни став. Та­ква по­ли­тич­ка осу­да би­ла би пре­ви­ше за его „кра­љи­це џет-се­та”, ка­ко је на­зи­ва­ју ита­ли­јан­ски ме­ди­ји. У опро­штај­ној по­ру­ци ко­ја је иза­зва­ла ве­ли­ку па­жњу, из­ме­ђу оста­лог, на­пи­са­ла је: „Дра­га Ђор­ђа под­но­сим ти, ка­ко си и тра­жи­ла, остав­ку на функ­ци­ју ми­ни­стар­ке ко­ју си ми по­ве­ри­ла и за ко­ју ве­ру­јем да сам је оба­вља­ла нај­бо­ље што сам мо­гла. Ва­жно ми је да на­гла­сим да је мој кри­вич­ни до­си­је и да­ље бес­пре­ко­ран и да у ве­зи са слу­ча­јем др­жав­не по­мо­ћи не­ма чак ни оп­ту­жни­це. Мо­жда сам прет­ход­но ре­а­го­ва­ла оштро, јер ни­сам же­ле­ла да се мо­ја остав­ка по­ве­зу­је са ре­фе­рен­ду­мом. Не кри­јем од­ре­ђе­ну гор­чи­ну због кра­ја мог ми­ни­стар­ског пу­та, али у жи­во­ту сам на­ви­кла да пла­ћам сво­је ра­чу­не, а че­сто и ту­ђе.”

Мо­гућ­ност да Сан­тан­ке­о­ва на­пу­сти вла­ду би­ла је у оп­ти­ца­ју већ ду­же вре­ме. Још у ју­ну 2023. по­ја­ви­ла се пр­ва ис­тра­га у ве­зи са ње­ним упра­вља­њем јед­ном ком­па­ни­јом и оп­ту­жба­ма за фал­си­фи­ко­ва­ње би­лан­са. На­кон то­га усле­ди­ли су и дру­ги слу­ча­је­ви: ту­жи­о­ци су је ис­пи­ти­ва­ли због сум­ње на пре­ва­ру пре­ма др­жав­ном фон­ду за со­ци­јал­но оси­гу­ра­ње, док се ње­но име по­ја­вљу­је и у ве­зи са сум­њи­вом про­да­јом ви­ле у Вер­си­ли­ји, где је не­крет­ни­на ку­пље­на за 2,45 ми­ли­о­на евра, а за­тим пре­про­да­та за 3,45 ми­ли­о­на за ма­ње од сат вре­ме­на. Чак су јој при­пи­си­ва­ли и да по­кла­ња фал­си­фи­ко­ва­не тор­би­це, на шта је опо­зи­ци­ји у скуп­шти­ни од­го­во­ри­ла да су са­мо љу­бо­мор­ни на ње­не шти­кле, тор­бе и ха­љи­не.

Што се ти­че дру­го дво­је чла­но­ва вла­да­ју­ће ко­а­ли­ци­је ко­ји су мир­но под­не­ли остав­ке, Ан­дреа Дел­ма­стро из Бра­ће Ита­ли­је то је ура­дио јер је у Ри­му отво­рио ре­сто­ран за­јед­но са ма­фи­ја­шем на­пуљ­ске Ка­мо­ре, док је Ђу­зи Бар­то­ло­ци из Фор­це на­вод­но уме­ша­на у тај­но осло­ба­ђа­ње ли­биј­ског вој­ни­ка Оса­ме Ал­ма­сри­ја про­шле го­ди­не, тра­же­ног због зло­чи­на про­тив чо­веч­но­сти.

У та­квом окру­же­њу ра­стро­је­на ита­ли­јан­ска опо­зи­ци­ја са­да осе­ћа при­ли­ку да се пре­гру­пи­ше, док та­мо­шња штам­па го­во­ри о вла­ди ко­ја је пр­ви пут озбиљ­но уз­др­ма­на. „Ко­ри­је­ре де­ла се­ра”, нај­ти­ра­жни­ји лист у зе­мљи, опи­сао је по­раз као „ја­сан и од­лу­чан” уда­рац „Ми­да­со­вом до­ди­ру Ме­ло­ни­је­ве”, алу­ди­ра­ју­ћи на мит­ског вла­да­ра ко­ји је све што до­так­не пре­тва­рао у зла­то. На­слов у ли­сту „Л’Уни­та” гла­сио је: „Ћер­ка на­ро­да сло­мље­на.”

„Са­да по­сто­ји пу­ко­ти­на на ње­ном окло­пу. Ни­шта се не ме­ња од­мах, али се точ­ко­ви сва­ка­ко по­кре­ћу и то про­тив Ме­ло­ни­је­ве”, ре­као је Ђо­ва­ни Ор­си­на, про­фе­сор на фа­кул­те­ту по­ли­тич­ких на­у­ка на Уни­вер­зи­те­ту „Лу­ис Гви­до Кар­ли” у Ри­му. Ка­ко је до­дао, са­да је пи­та­ње, да ли је ово са­мо при­вре­ме­ни за­стој или по­че­так ду­го­роч­ни­јег иза­зо­ва за власт.

По­ред из­гу­бље­ног ре­фе­рен­ду­ма, ита­ли­јан­ска пре­ми­јер­ка се су­о­ча­ва са ни­зом дру­гих иза­зо­ва. Не­ка­да је са по­но­сом ис­ти­ца­ла по­се­бан од­нос са ад­ми­ни­стра­ци­јом аме­рич­ког пред­сед­ни­ка До­налд Трaмпa. Али тај од­нос на­шао се под лу­пом ка­да је от­кри­ве­но да шеф Бе­ле ку­ће ни­је оба­ве­стио Ме­ло­ни­је­ву пре не­го што су Сје­ди­ње­не Др­жа­ве за­по­че­ле бом­бар­до­ва­ње Ира­на. Да би из­бе­гла до­дат­ни уну­тра­шњи при­ти­сак, од­би­ла је да пру­жи вој­ну по­др­шку аме­рич­кој кам­па­њи. Ме­ђу­тим, што бор­бе ду­же тра­ју, то је ве­ћи при­ти­сак са дру­ге стра­не Атлан­ти­ка да ре­а­гу­је по­ли­тич­ки не­по­пу­лар­ним по­те­зи­ма код Ита­ли­ја­на, по­пут сла­ња мор­на­ри­це ко­ја би тре­ба­ло да пра­ти тан­ке­ре кроз Ор­му­ски мо­ре­уз, где бро­до­ви­ма пре­те уз­врат­ни на­па­ди Ира­на.