Притисак и тортура

Одбор за трговину Скупштине Србије овог уторка је одлучио да извршна власт, ипак, није вршила притисак на чланове Комисије за заштиту конкуренције због Делте. Расправа о претњама и притисцима на које се жалило ово, по закону, независно тело, трајала је три сата, а можда је превагнуло и то што су чланови Комисије јавно признали да им нико није претио смрћу да би гласали онако како одговара првом српском тајкуну. Чедомир Радојчић је тражио да му се појасни дефиниција претње и притиска: "Ако ме питате да ли је било претњи и елиминацијом, могу да кажем да није... Претња и притисак постоје и у атмосфери која се створи", навео је он.

Дан касније, министар рада и социјалне политике Расим Љајић пожалио се на притисак, али међународни. Извештај у коме једна међународна невладина организација тешко оптужује Србију за стање у домовима за децу с посебним потребама прогласио је злонамерном кампањом против наше земље, у чему му се у четвртак придружио и премијер Коштуница. Није истина да мучимо децу тиме што их везујемо за кревет, објаснили су здравствени радници: радимо то да бисмо их спречили да се самоповређују.

Речи могу бити убојито оружје. Председник САД Џорџ Буш, на пример, не воли када му из Европе кажу да мучи затворенике у Гвантанаму. Доскора је имао државног тужиоца, Алберта Гонзалеса, који је умео правничким речником да лепо "објасни" да тортура потапањем, у ствари, строго законски гледано, и није мучење, и да се на САД не односе Женевске конвенције.

У скорој прошлости Американци нису дали ни да се бомбардовање Југославије назива ратом. Била је то, по њиховом мишљењу, тек "ваздушна кампања", а још чешће само "хуманитарна интервенција". Бекство Срба из Хрватске мало ко је на Западу 1995. назвао правим именом: највећим етничким чишћењем после Другог светског рата у Европи. Западни листови налазили су еуфемизме по којима је становништво само "отишло".

Понекад је и новинарима потребна храброст да ствари назову правим именом. Владимир Беба Поповић имао је многе контакте са новинарима у Београду, али је само Гордана Суша јавно рекла да је бивши шеф Бироа Владе Србије на њу вршио притисак. Неке колеге из бранше су његов начин комуницирања са новинарима сматрале допустивим, али је вероватно Гордана Суша та којој можемо да захвалимо што данас политичари и њихови портпароли добро пазе да се не замере новинарима. Јавност не воли да чује да власт притиска штампу, а бирачи имају начина да се властима освете – на изборима.

Тајкуни су мање опрезни, можда и зато што јавност не може да смени тајкуна са власти у његовој компанији. Ваљда се зато власник Делте осећа довољно комфорно да зове уреднике и новинаре "Политике" и критикује их због "мањка патриотизма". (Тај мањак се, по Мишковићевом мишљењу, огледа у недостатку подршке листа његовој пословној империји. Не види га код себе, кад порез од продаје његове банке завршава на Кипру уместо у Србији.)

Упутство за тајкуне: немојте да "саветујете" оне који нису ваши запослени како да раде свој посао. Како год ви то звали, то је притисак.