Решење за наш народ су преговори са Америком

Највaжније је да народу буде добро. To мислим и као Кубанац, и као човек, и као уметник, који се никада не бави политиком. Ко год био у праву у вези са тренутном ситуацијом на Куби, после 60 година живота под санкцијама САД, желим само да мој народ нормално живи – каже за „Политику” Раул Пулидо Сандовал, познати кубански музичар који већ 24 године живи у Београду.

– Нормалан живот значи да људи имају посао и плату који им обезбеђују пристојан живот, да не живе од данас до сутра, да имају увек струју и воду... Нама као народу није потребно много да будемо весели. Неко од писаца је једном рекао „Кубанцима је довољна музика.” Желим да се на улицама Хаване и других градова игра и пева заиста од радости, да деца буду весела, сита и да се радују будућности – истиче певач и вођа групе „Салса и пунто”, познат по ведром осмеху под белим качкетом, и апелује на разум оних који одлучују:

– Многи у мојој земљи нападају америчку политику, док неки међу младима критикују комунизам и наше власти у Хавани. Сигуран сам да, ако се сложе, и једна и друга страна које одлучују могу да седну за преговарачки сто: време је да се Американци и Кубанци договоре – како бисмо ми уметници то рекли.

Он, као и његови сународници из земље у којој је рођен 1963. у граду Сан Антонио де лос Бањос у провинцији Артемиса, на двадесетак километара од главног града, сањају одувек и о томе да се стари градови шпанске архитектуре заштите од даљег пропадања и да се обнове. Да Хавана заблиста у старом сјају „најлепшег града колонијалне архитектуре”, како су је карактерисали, да се на њеним поплочаним улицама опет радосно срећу без јадиковки, играјући од срца салсу „у низу” и делећи ту радост са туристима. Да почне изградња путева и модерних насеља...

– У мом срцу је заувек земља која ми је подарила тај ведри дух који сам донео 2002, када сам са ансамблом од 22 кубанска уметника наступио на сцени Сава центра. Спектакл бенда са 10 пратећих плесачица салсе имао је такав резултат да је већ од сутрадан наступила турнеја од Ниша и других градова Србије до црногорских летовалишта, у које нас је позвао менаџер Саша Франета, а потом и кроз Македонију и Албанију, напокон и по целом региону... Упознао сам овдашње људе, видео сам да имамо много сличности, лепо су нас дочекали и заволео сам их. Неки из бенда су се вратили на Кубу, ја сам остао и – после шест месеци непрестаних концерата по целој старој Југославији почео сам да организујем редовне салса вечери музике и плеса у Београду. Убрзо сам свима рекао: „Одавде не идем!”

Сећајући се првог београдско-кубанског бенда „Сон Куба Сон”, који је основао са кубанским музичарима и београдском певачицом, као и њиховог менаџера Мише Ковачевића, који се оженио кубанском плесачицом – био је поносан на то што је, каже, њихов ритам енергије сунца и мора тако прихваћен у главном граду Србије. Салса је тако двехиљадитих скоро завладала на сценама у Београду.

– Ипак, важније од свега тога је да сам у нашем граду, како зовем Београд, срео своју животну сапутницу, економисткињу Милијану Пантовић. Оженио сам се и дефинитивно остао овде, а наш син Александар данас има 17 година. Поред средње и планова за факултет истовремено завршава и музичку школу, савладао је већ клавир и гитару. Биће то талентовани београдски Кубанац, илити кубански Београђанин – каже поносно овај врсни мајстор такта.

Са породицом Раул је неколико пута посетио Кубу и своје рођаке и тврди да им је било дивно и да стално „претресају” утиске. Ипак, и после тога поручује: „У Београду заувек остајем. Одавде дефинитивно никуда не идем, јер је Србија најбоља земља на свету.”