Удала се Чокица

Стегла зима, стигле и кучеће свадбе. Једној од највећих у граду, у новобеоградском блоку, сведок сам од прошле суботе. Весело је, као на сваком венчању. Арлауче се већ седми дан. Директно у небо.

Сватови – опијени будућношћу младенаца – завијају дању у облаке, ноћу на месец и звезде, а пред свитање у врхове солитера. Пристигли су из свих крајева престонице, ко учесници каквог семинара. Нико није изостао. Све што кевће од Вишњичке бање до Сурчина овде има свог делегата. Са тридесетак изасланика заступљени су сви четвороножни керећи грађани – свих пет хиљада и кусур лајавих житеља Београда препуштених улици.

Доскакутао Троноги и екипа са Аде Хује. Па Ћорави и Блек из Сремчице. Боксер Боки са свитом из Миријева. И Дорћол послао своје: ту су Кома и Баки. Разуме се да је комшилук најбројнији. Комшије су ипак комшије: Бежанијце представљају хрт Бизи и „младунци”, а Сурчинце питбул Але и његови „аламани”.

Удаје се Чокица за Жигија. Сви у крају мислили да ће је заскочити Буле или Гроф, можда Ћуки, али Жиги, срећно пашче, био најближи кад је требало. Везали се, данима спојени тетурају по околини. Крену ка „Газели” – сватови за њима. Претуре се до „Сава центра” – сви онамо. До Ушћа – сви на кеј. Па ајд’ назад. Отерало их обезбеђење блештавог тржног центра. Нема зезања с новим светским поретком. Униформисани им псовали комплетну параду, цео чопор, све по списку. Гађали их шодером с оближњег градилишта, уз „чибе савет” да се носе одакле су и дошли. На крају се веселници вратили у блок. На своје.

Љубитељи љубимцима донели дарове. Тетка Сека са седмог спрата – качамак с мочом. Бака Милка с трећег – пилеће кости. Стара Силвија – лонац попаре. Дебелог Раку са дванаестог мрзело и да силази: бацио кесу с ђубретом кроз прозор па нек се сватови сналазе. Нек узму шта им је воља. Ни сам Рака не зна шта је спаковао за „поклон”. Има ту свињских ребара, остатака гулаша, јучерашње мусаке, туњевине од ономад, пола литре сумњивог јогурта, промакле и две препуне пиксле...

Поче гозба. Сви навалили. И стерилисани, и кастрирани, и вакцинисани, и микрочиповани, обележени, регистровани, а највише они одавно напуштени и најопаснији – „дивљаци”, луталице, окорели уличари. Кидају кесе, гризу коске, реже једни на друге. Па весеље је! Једном се удаје лепотица Чокица!

Станари што се враћају кући пазе како пролазе до улаза својих вишеспратница. Разрађују стратегију. Ходају полако, с четворо отворених очију. Врте главом. Чуље уши. Пуштају радаре. Спремни на трк. Чика Миле држи камен, Перица ћоше цигле, деда Милентије штап. Компјутерџија Ацика примењује модерну технологију: уперио ултразвучни растеривач паса. А Радица маше с пола векне, пре бега да умилостиви нападаче.

Свако зна сопствене могућности за спринт. Од брзине и зависи тактика проласка. Спораћи хукћу, зноје се на хладноћи. Знају: ако их луталице сустигну, не гине им Ургентни центар и – шнајдер.

Кројачица Даница са високог приземља има ових дана пуне руке посла. Њена „сингерица” не престаје да штекће. Окрпила је двоје дечјих фармерки разврцаних на гузовима и тек купљену хаљиницу за прославу Светог Саве, а страдале су и две озбиљне пословне ногавице. Једна лева – старомодна, испеглана на шпиц, да се мува посече, инспектора Симића који је управо дошао да јој тражи дозволу за незаконито разрађивање кројачке радионице и пружање шиваћих услуга у стану – и једна десна, недужнога поштара Жике који, поучен искуством, у торби увек носи резервне панталоне.

Међу зградама одзвањају гласови. Неко добацује с прозора: – Води га кући па га храни! Усмрде цео крај!

– Срам те било! Зар не видиш да се јадно смрзло!

– Мене срам!? А што ћеш нас ти заразити... Душманко!

– Ти немаш душе, драги комшија...

Блоковска подељеност по „четвороножном питању” је свакодневна појава. Понекад потпомогнута и обостраним показивањем средњег прста...

Док се у правничким висинама годинама проучава „материја”, предлажу нова законска решења и цитира европска судска пракса, а град тражи паре за азил и плате шинтера, кучеће свадбе у блоковима и даље трају. Чокица се већ удала, а нека се припреми...