Утабаном странпутицом

Пораз од Шпаније с 3:0 сам по себи није смак света. Поготово што је утакмица била, што се каже, пријатељска. Али, биће погубно ако се заваравамо да нам је противник био европски првак и један од оних, којима се дају можда и највећи изгледи да ове године постане светски шампион. Или да нас и није баш толико надиграо, да су одлучили детаљи и слична оправдања, која слушамо из поколења у поколење.

Мењају се селектори (Вељко Пауновић је још нов) и ништа друго. Игра у Виљареалу се не разликује од претходних. Из мрака прошлости пада у очи само онај кратки блеска против Немачке на Светском првенству 2010. у Јужној Африци. Увек нам остане жал за пропуштеним. А изјаве да ће идући пут да буде боље готово да су ушле у добро понашање. Нашем фудбалу је, међутим, као ваздух потребна добра игра. Ње нема и на то смо се већ и привикли.

За 90 минута против Шпанаца нисмо извели ни једну једину смишљену акцију. Врло ретке су биле и минулих година и питање је да ли ће ускоро да их буде. Наши стручњаци немају своју идеју, копирају друге, али то не може да се пресади, јер немамо такве играче.

У новије време, на пример, упорно настоје да одбрамбени фудбалери изнесу лопту кратким пасовима из нашег казненог простора. Иако нам то не успева сваки селектор то тражи, јер је модерно. И онда се наши штопери и бекови, ионако уморни од борбе с противничким нападима, додатно замарају покушавајући да воде игру као да су везни играчи. Сав терет утакмице падне на њих, па је разумљиво што им попусти концентрација кад треба да обаве оно што им је основни задатак.

Наш средњи ред не може да задржи лопту, а камоли да организује нешто у нападу. Због тога смо стално између чекића и наковња, ако противник иоле има намеру да угрози наш гол. Ако већ немамо линије, преко којих ћемо да пренесемо лопту у такозвану опасну зону на противничкој половини боље је, као у стара времена, да је из свог казненог простора избијемо што даље, па тамо шта нам бог да: можда ривали погреше, можда неко од наших тог тренутка добије надахнуће... У најгорем случају предахнуће наша задња линија, средњи ред неће бити затечен развојем догађаја.

Пауновић није први селектор, који посећује наше стадионе, гледа чиме располажу домаћи клубови. А кад дођу озбиљне утакмице позиве добијају играчи из иностранства. Они јесу прекаљени професионалци, али резултати наше репрезентације то не показују. Много је младих играча, које смо дизали у небеса као изразите таленте, отишло преко границе, а тамо им се замео траг.

До сада се није појавио селектор, а ни неко у савезу, који ће да окрене лист и престане да преписује. Репрезентација мора да се ствара од подмлатка, да постоји систем игре, да се развија још од малих ногу победнички менталитет, да се стварају фудбалери, који ће да буду кадри да издрже беспоштедну битку летњи дан до подне (да имају снагу и за продужетке), да ментално и психички буду с обе ноге чврсто на земљи и ако рано поведу и ако рано приме гол, да сами критички анализирају своју игру и да виде шта је у њој добро, а шта морају да поправе и да сами траже решења.

У уторак нашој репрезентацији предстоји окршај против Саудијске Арабије у Бачкој Тополи. Дабоме, надамо се бољем исходу, него против Шпаније. Али, од голог резултата је много важније каква ће игра да буде. Ми смо, на жалост, дошли дотле да сваког противника, ма ко да је, „поштујемо”, јер „данас сви играју фудбал”. Те фразе су, у ствари, унапред оправдања за неуспех. Док не будемо имали тим, који ће не само да обећа победу, него и чврсто да верује у то, наши успеси биће случајни и ретки.

У фудбалу, за разлику, рецимо, од кошарке и ватерпола, никада нисмо ни имали, нити смо тражили, методологију како да створимо шампионе. Некако смо се уздали у то да смо даровити за фудбал и да ће то само од себе кад-тад да засија пуним сјајем. То, разуме се, не долази само од себе.

У нашој фудбалској организацији су одувек избегавали полемике око тога шта и како да се ради. Критике су се, ако их је и било, сводиле на то да „овако није добро”, оплакавало се стање у коме смо, тражиле смене, али без плана шта да се ради (за шта није неминовна промена кадрова).

Фудбалски савез је препуштен сам себи или, има и таквих раздобља, није прихватао неку памет споља сматрајући да је недобронамерна. И свако појединачно, а и као стручно удружење (клубови, тренери, судије) одбијао је да било с ким и било о чему ломи копља као да ће због тога да му падне круна с главе.

Ако наставимо овако зашто би нам резултати били другачији него до сада? А да може боље има примера. Из бивше Југославије Хрватска је постала светска фудбалска сила, Босна и Херцеговина, па чак и Косово, боре се да оду на Светско првенство, и Северна Македонија је отишла корак даље од нас... Свим тим дометима бисмо се хвалили и да их остварила наша заједничка репрезентација.

Ако не одредимо јасно шта је циљ нашој репрезентацији (на пример, учешће на сваком светском и европском првенству) и не упрегнемо све снаге ка његовом остварењу, наставићемо утабаном странпутицом.