Сан о мушкој срећи

„Почетна половина живота састоји се од способности за уживањем без могућности, а завршна од могућности без способности”, чувена је, и од мушког рода радо цитирана, анегдота Марка Твена, која је својевремено инспирисала великана америчке књижевности Франсиса Скота Фицџералда („Велики Гетсби”) да напише кратку причу о човеку чији живот тече у обрнутом смеру.

Фицџералдов јунак Бенџамин Батон рођен је као седамдесетогодишњи старчић који се из године у годину биолошки подмлађује док сви око њега старе. Кроз стална настојања да се уклопи у свет којем органски не припада, Бенџамин открива многе суштинске истине недоступне онима који уобичајено старе – од колевке па до гроба.

И док је Фицџералд на ову тему проговорио у краткој форми, маштовито и хировито разрађујући „сан о мушкој срећи”, сценариста, оскаровац Ерик Рот, расписао се нашироко и надугачко – очигледно и лично надахнут парадоксима (мушког) људског века у којем најбоље ствари долазе у почетку а најгоре на крају – у намери да створи епску мелодраму у којој, на сличан начин као што је то чинио и у филму „Форест Гамп”, необичног јунака смешта у жижу великих историјских догађаја.

Ротов преобимни сценарио инспирисао је холивудске продуценте за улагање 175 милиона долара, за редитеља је одабран Дејвид Финчер, за главне улоге Пред Пит и Кејт Бланчет – и филм „Необичан случај Бенџамина Батона” са већ освојених 13 номинација за Оскара, попут раскошно упаковане бомбоњере, сада је и пред нашим гледалиштем.

Наравно, познато је да раскошно паковање уме да завара, бомбоњера може да буде и празна, што је готово случај и са овим филмом. Потенцијално добра драма која би се бавила најстаријим егзистенцијалним питањима као што су старење и умирање, а у коју је уложен велики таленат и сав могући глумачки и артистички потенцијал, заправо је подбацила.

Фицџералдова прича и Роту и Финчеру служи само као оквир у којем виси низ, чини се, случајних драмских инцидената – више у форми додељеног задатка и доказа о пореклу (приче) него нешто што је настало из истинске страсти. А ваљда страст треба да буде главни покретач филмова попут овог. У центру је ипак љубавна прича између Бенџамина Батона (Бред Пит) и Дејзи (Кејт Бланчет), пара чија је вишедеценијска романса константно наопака јер се Бенџаминово тело никада не поклапа са хронолошком годином.

И управо су ту неки од главних сценаристичких проблема који су могли бити умањени, или чак анулирани, да је режија филма била поверена редитељу са већим даром за емоционалне приче него што га поседује Дејвид Финчер, који је, чињеница је – мајстор атмосфере, али ипак и редитељ крими-психолошких трилера као што су „Седам”, „Борилачки клуб” и „Зодијак”. Љубавне романсе нису у његовом фокусу, али јесу сцене акције и мистерије. У случају „Бенџамина Батона” игра на сигурно, без рескирања...

Све у свему, Бенџамин Батон проживљава свој необичан и буран живот у свих 166 дугих минута филма, од 1918. године и краја Првог светског рата до почетка 21. века, од старости до бурне младости, успут упознајући различите људе и догађаје (у једном тренутку, пловећи морем на тегљачу, ничим неизазвано стиже и до Мурманска уочи Другог светског рата), остављајући гледаоца хладнијим него што би требало.