Не хвата се птица кад једном одлети

Прочитао сам диван чланак Војкана Ристића о Бори Станковићу, објављен 28. фебруара у „Политици” под насловом „Рукописи из браон фасцикле”, и желео бих да додам још неке појединости из живота овог српског великана.

Бора Станковић рођен је 31. марта 1876. године у време Српско-турског рата за ослобођење јужне Србије. Пошто је Врање било у епицентру ратних збивања, народ овог краја пострадао је у рату, па тако и Борина породица. Врање се ослобађало турских окова, али с турским наслеђем обичаја и нарави ишло је много спорије и теже. Тек у другом рату 1878. извојевана је слобода која опет није свима подједнако донела лепши и лагоднији живот, а посебно не Бориним родитељима, који због тегобног живота умиру млади. Улогу старатеља преузима баба Злата, која је потицала из старе угледне, али осиромашене врањанске породице. Од бабе, коју је веома волео и поштовао, слушао је многе приче о старом Врању и Врањанцима за време турског вакта, о чему је касније и писао. У Врању је завршио основну школу и гимназију, али је после бабине смрти морао да прода кућу да би могао да финансира даље образовање. Завршава Правни факултет у Београду.

У часопису „Звезда” 1900. објавио је трећи чин „Коштане”, али је стално говорио да је то дело предодређено да буде позоришна игра у четири чина. Цела драма штампана је 1902. године у „Српском књижевном гласнику”, а он је постао један од најмлађих српских литерата који је своја дела у име српске прозе представио на међународној смотри књига у Паризу 1904. Роман „Нечиста крв” објављен 1910. године одмах је проглашен за ремек-дело српске књижевности.

За време рата Станковић је именован за посланика министарства вера. Приликом друге офанзиве на Србију 1915. године оставља породицу у Краљеву, а он се с војском повлачи у Ниш, са моштима Стефана Првовенчаног које је требало да преда Српској патријаршији у Пећи. У Нишу је написао драму „Ташана”, али је приликом повлачења изгубио оригинални текст, што је до краја живота сматрао ненадокнадивим губитком.

Његова последња станица у том великом и трагичном збегу српског народа била је Подгорица. Бору су стигли умор, дефетизам, страх и брига за жену и кћерке, па је у једном тренутку одустао од даљег повлачења с непоколебивом жељом да се врати најмилијима. Међутим, аустроугарска војска га заробљава и као ратног заробљеника интернира у Дервенту. Из заточеништва га јула 1916. ослобађа његов предратни колега Коста Херман, бивши уредник сарајевског часописа „Нада”, а у том тренутку аустријски гувернер окупиране Србије, и омогућава му повратак породици у Београд.

Породицу је затекао у бедном материјалном стању, а жена му се поверила да нико од његових утицајних београдских пријатеља није хтео да им помогне око смештаја и хране. Из егзистенцијалних разлога Станковић је прихватио понуду аустријског часника Милана Огризовића да пише за културну рубрику окупационих „Београдских новина”. Замерио се београдским ратним лиферантима и црноберзијанцима које је у својим фељтонима критиковао као најгори олош и симбол нехуманости и неморалности јер су згртали богатство и зарађивали на народној несрећи.

Посебно га је погодила смрт Петра Кочића, који је умро као највећа сиротиња у болници за душевне болести на Губеревцу, без права на „покојничко одело и гробно место”, заборављен од свих. Овај тужан догађај описао је у свом фељтону „Београдске шетње”. Непосредно после рата нашао се на удару јавног мњења, амбициозних политичара и београдске чаршије због сарадње с окупационим властима. Нападали су га у свим београдским новинама, а посебно у чланку „У служби непријатељу – годишњица од смрти Београдских новина”. Међутим, такви написи нису га сломили. Тим истим новинама у којима је био прозван дао је изјаву: „На Ваш напад о моме књижевном сарађивању у Београдским новинама под Аустријанцима, част ми је одговорити: да као што сам тада, тако и сада сматрам да ми је била дужност као Србину да то радим.”

После тог његовог храброг и достојанственог чина држава му је опростила колаборацију с окупатором и 1920. године га поставила за чиновника министарства просвете у уметничком одељењу, али га није било у Југословенском лексикону књижевника, због чега се разочарао.

Новинар Синиша Пауновић у књизи „Писци изблиза” описао је свој последњи сусрет са Станковићем: „Оклеветан и презрен у послератном друштву високо позиционираних антијунака својих ратних фељтона, он, Бора Станковић је патио од болести разочарења коју је покушавао да утеши са много алкохола који је пио тужно констатујући: ’Зар гори да ми суде, јадан ја!’ О својем књижевном делу и раду је говорио да је непотпун, недовршен и недоречен због много изгубљених радова у ратним временима, истичући да рат не подноси уметност и уметнике – он их уништава. Рекао је: ’Моја концепција уметности је проста. Прво, уметност ако не покрене нека племенита осећања у Вама, није уметност. Друго, уметност треба да чини да заволите свога ближњег.’ На питање зашто није написао последњи део романа ’Ташана’ и зашто то сада не учини одговорио је са сетним осмехом на лицу: ’Ти си још млад, не разумеш причу о пропуштеним животним приликама које ти се само једном или двапут укажу у животу. Укратко, да ти кажем, сине мој, ’не хвата се птица кад једном одлети’.”

Пред смрт Станковић је написао роман „Газда Младен”, објављен 1928 године, али се и он сматра незавршеним. У априлу 1924. прославио је тридесетогодишњицу књижевног стваралаштва, а пред крај живота дружио се са Станиславом Винавером, Милошем Црњанским и Ивом Андрићем. Умро је 22. октобра 1927. године и сахрањен је на Новом гробљу у Београду.

Миомир Гарашанин,

Београд