Ми у очима других

Од нашег специјалног извештача
Берлин, 8. фебруара – Фестивал је практично тек почео, а на основу серијала досад виђених филмова лако је закључити да челник Берлинала Дитер Кослик „пуца” из свег расположивог оружја.

Само отварање фестивала, са филмом „Међународна завера” Тома Тиквера, показало се као зихерашко: високобуџетски немачко-амерички трилер са потписом Тома Тиквера, једног од највољенијих немачких редитеља средње генерације, са великим звездама као што су Клајв Овен и Наоми Вотс – и Кослик је обезбедио огромну гужву, цику и вриску на позамашном простору испред и у Берлинале Палсту, уз сведочење више стотина камера у директном преносу. Тако је 59. Берлински фестивал могао да почне у очекивано великом стилу.

Када су пред камерама продефиловали сви којима су камере и биле намењене, и када су се угасила светла, са великог екрана је изашло нешто што се у најкраћем може описати као „крчкање евро-пудинга у кухињи америчког студија”. Иницијално, „Међународна завера” изгледа као вежба пред рођење серијала филмова о Џејсону Борну, у стилу трилера Ле Кареа, али за генерације стасале после пада Берлинског зида. Све у свему, филмска прича о двострукој игри банкара и прљавим финансијским играма које су и довеле до најновије светске економске кризе, не добацује предалеко, што је само још један од доказа да ни од немачког филма Холивуд не бива. Добар наук и за наше младе редитеље који ће овај филм ускоро видети на београдском Фесту.

У складу са давно стеченом репутацијом политички ангажованог и провокативног фестивала, Берлинале је настављено (такође ван конкуренције) и свечаном пројекцијом „Читача” Стивена Далдрија, екранизацијом истоимене књиге Бернхарда Шлинка, филмом који је већ освојио „Златне глобусе” и номинације за Оскара. Узбудљива драма из нацистичке ере и холокауста узбудила је неке нове генерације немачке публике, а овај интригантни психолошки портрет злочинке Хане Шмиц (изврсна Кејт Винслет), одабран је за отварање београдског Феста 20. фебруара...

Већ први фестивалски дани у Берлину показали су и да су „злочести Срби” веома инспиративни и за европске копродукцијске филмове. У такмичарском програму виђена је „Олуја” Ханса Кристијана Шмида, једног од најпроминентнијих немачких редитеља млађе генерације („Удаљена светлост”, „Реквијем”). Наравно, није реч о хрватској операцији „Олуја” и њеним трагичним последицама, већ о причи у којој британска глумица Кери Фокс игра хашку истражитељку, а Анамарија Маринка, звезда филма Кристијана Мунђиуа „4 месеца, 3 недеље и 2 дана” – младу Босанку (?) која живи у Берлину и која пристаје да сведочи у Хагу против српског ратног злочинца (!). Суочена са тензијом између интереса међународне политике и притисака српских националиста, хашка истражитељка ће открити да њени опоненти нису само они који седе на оптуженичкој клупи. Омаж Карли дел Понте и њеним „тешким мукама”? У филму енглеско-немачко-босанско-српске копродукције, у улогама Срба знатан је број хрватских глумаца: Дражен Кун (главни осумњичени), Леон Лучев, Тарик Филиповић, Крешимир Микић...

У дебитантском француском филму „Људски зоо(врт)” данске ауторке Рије Расмусен, с којим је помпезно отворен програм Панорама, у причи о девојци Адрији са Косова (полу-Албанка, полу-Српкиња) која бурно живи у Марсеју уз стално прогањање духова из прошлости, српске бруталце играју Никола Ђуричко, Војин Ћетковић и Бранислав Лечић. Филм који почиње као озбиљна политичка драма о ратним злочинима и илегалној имиграцији на запад, веома брзо се претвара у трилер са великим бројем сцена експлицитног секса. Укратко, „Људски зоо” је невероватна мешавина цитата из „Лорниног ћутања”, „Никите” и „Фам фатал”. Једноставно, Рије Расмунсен је на своја нејака дебитантска плећа натоварила превише: она је и сценаристкиња и редитељка и монтажерка и главна глумица (тумачи лик Адрије). Намера јој је била поштена – да дочара хорор онога што западњаци уобичајено називају балканском кризом, али је резултат слаб – није одмакла много од уобичајених стереотипа о „злочестим Србима”...