И новинари и дипломате

Преплитање „Политике” и дипломатије почело је с Браниславом Нушићем. Поставши члан редакције, за собом је већ оставио вишегодишње дипломатско искуство, стицано у последњој деценији 19. века у Битољу, Серезу, Солуну, Скопљу и Приштини.

Када је „Политика” обновила излажење 1. септембра 1919. директор листа био је др Слободан Фр. Рибникар. Као главни уредници потписивани су Миомир Миленовић и Јован Тановић, али је фактички главни уредник био др Милан Гавриловић, који је у лето 1940. постављен за првог посланика Краљевине Југославије у СССР-у, јер су коначно успостављени дипломатски односи између две државе. Као човек од неограниченог Рибникаровог поверења, Гавриловић је деловао из сенке и одлучујуће утицао на однос листа према унутрашњој политици. После увођења краљевске диктатуре 6. јануара 1929, по налогу двора морао је да напусти редакцију.

Живојин Балугџић је обликовао магистралне ставове „Политике” у међународним питањима. Министар двора краља Петра ПрвогКарађорђевића до 1906, он се до пензионисања 1937. посветио дипломатској каријери. Био је секретар посланства у Цариграду, конзул у Скопљу и Солуну, посланик у Атини, Риму и Берлину (где је био шеф Милошу Црњанском). Редовне уводнике „Политике” потписивао је псеудонимом X.Y.Z. Били су то важни оријентири за сналажење у међународној политици. Фактички, Балугџић је био не само члан, него и један од стубова редакције, али то није било формализовано због његове дипломатске службе.

Дипломатских послова латио се и Владимир Дедијер, предратни сарадник „Политике”,који је на захтев владе 1938. избачен из редакције. Био је члан југословенске делегације 1945. на оснивачкој конференцији Уједињених нација у Сан Франциску. До политичке ликвидације 1954. Дедијер се ангажовао и на међународним пословима КП Југославије, што је била посебна дипломатска активност, паралелна с дипломатијом државе.

Први дипломата „одозго” доведен у ,,Политику” био је Мита Миљковић. У априлу 1952. постао је заменик главног уредника и уредник Спољнополитичке рубрике, а када је главни уредник Богдан Пешић убрзо напустио редакцију под партијским притиском, Миљковић је преузео и ту дужност. Већ у децембру 1953. отишао је у Софију као амбасадор.

У узаврелом редакцијско-партијском котлу тог времена, још један уредник „Политике”, надреалистички песник Милан Дединац (1902-1966) упловиоје у дипломатске воде. Постао је саветник за културу у амбасади Југославије у Паризу.

Миљковић се 1957. вратио из Софије на место директора новинске куће „Политика”, а онда опет отишао у амбасадоре, овога пута у Париз (1963).

За главног уредника је постављен Милојко Друловић, каснијеамбасадор СФРЈ у Совјетском Савезу и у Кини.

„Политика” је свој звездани „дипломатски тренутак” доживела када је за директора и главног уредника постављен Мирко Тепавац (од 1965. до 1967). Стигао је са великим дипломатским искуством, претходно је био амбасадор у Мађарској и помоћник државног секретара за иностране послове. Из „Политике” је отишао као министар спољних послова СФР Југославије (1969-1972). Онда се десио нови политички лом, обрачун с „либералима”, у коме су награбусили и ,,Политика” и Тепавац.

Линија традиције,у којој се преплићу домаћа дипломатија и „Политика”, обновљена је почетком прошле деценије, у нимало либералном времену, када је Александар Прља, са места главног уредника листа,послат за амбасадора СР Југославије у Шведску.

На интернет-базама података типа Википедије или мање популарних Вапедије и Ансверса, историјат нашег листа почиње тек 1985. године.

Зато и нема детаља о овде скицираном, уредничко-дипломатском „генеаолошком стаблу” нашег листа.