I novinari i diplomate

Preplitanje „Politike” i diplomatije počelo je s Branislavom Nušićem. Postavši član redakcije, za sobom je već ostavio višegodišnje diplomatsko iskustvo, sticano u poslednjoj deceniji 19. veka u Bitolju, Serezu, Solunu, Skoplju i Prištini.

Kada je „Politika” obnovila izlaženje 1. septembra 1919. direktor lista bio je dr Slobodan Fr. Ribnikar. Kao glavni urednici potpisivani su Miomir Milenović i Jovan Tanović, ali je faktički glavni urednik bio dr Milan Gavrilović, koji je u leto 1940. postavljen za prvog poslanika Kraljevine Jugoslavije u SSSR-u, jer su konačno uspostavljeni diplomatski odnosi između dve države. Kao čovek od neograničenog Ribnikarovog poverenja, Gavrilović je delovao iz senke i odlučujuće uticao na odnos lista prema unutrašnjoj politici. Posle uvođenja kraljevske diktature 6. januara 1929, po nalogu dvora morao je da napusti redakciju.

Živojin Balugdžić je oblikovao magistralne stavove „Politike” u međunarodnim pitanjima. Ministar dvora kralja Petra PrvogKarađorđevića do 1906, on se do penzionisanja 1937. posvetio diplomatskoj karijeri. Bio je sekretar poslanstva u Carigradu, konzul u Skoplju i Solunu, poslanik u Atini, Rimu i Berlinu (gde je bio šef Milošu Crnjanskom). Redovne uvodnike „Politike” potpisivao je pseudonimom X.Y.Z. Bili su to važni orijentiri za snalaženje u međunarodnoj politici. Faktički, Balugdžić je bio ne samo član, nego i jedan od stubova redakcije, ali to nije bilo formalizovano zbog njegove diplomatske službe.

Diplomatskih poslova latio se i Vladimir Dedijer, predratni saradnik „Politike”,koji je na zahtev vlade 1938. izbačen iz redakcije. Bio je član jugoslovenske delegacije 1945. na osnivačkoj konferenciji Ujedinjenih nacija u San Francisku. Do političke likvidacije 1954. Dedijer se angažovao i na međunarodnim poslovima KP Jugoslavije, što je bila posebna diplomatska aktivnost, paralelna s diplomatijom države.

Prvi diplomata „odozgo” doveden u ,,Politiku” bio je Mita Miljković. U aprilu 1952. postao je zamenik glavnog urednika i urednik Spoljnopolitičke rubrike, a kada je glavni urednik Bogdan Pešić ubrzo napustio redakciju pod partijskim pritiskom, Miljković je preuzeo i tu dužnost. Već u decembru 1953. otišao je u Sofiju kao ambasador.

U uzavrelom redakcijsko-partijskom kotlu tog vremena, još jedan urednik „Politike”, nadrealistički pesnik Milan Dedinac (1902-1966) uplovioje u diplomatske vode. Postao je savetnik za kulturu u ambasadi Jugoslavije u Parizu.

Miljković se 1957. vratio iz Sofije na mesto direktora novinske kuće „Politika”, a onda opet otišao u ambasadore, ovoga puta u Pariz (1963).

Za glavnog urednika je postavljen Milojko Drulović, kasnijeambasador SFRJ u Sovjetskom Savezu i u Kini.

„Politika” je svoj zvezdani „diplomatski trenutak” doživela kada je za direktora i glavnog urednika postavljen Mirko Tepavac (od 1965. do 1967). Stigao je sa velikim diplomatskim iskustvom, prethodno je bio ambasador u Mađarskoj i pomoćnik državnog sekretara za inostrane poslove. Iz „Politike” je otišao kao ministar spoljnih poslova SFR Jugoslavije (1969-1972). Onda se desio novi politički lom, obračun s „liberalima”, u kome su nagrabusili i ,,Politika” i Tepavac.

Linija tradicije,u kojoj se prepliću domaća diplomatija i „Politika”, obnovljena je početkom prošle decenije, u nimalo liberalnom vremenu, kada je Aleksandar Prlja, sa mesta glavnog urednika lista,poslat za ambasadora SR Jugoslavije u Švedsku.

Na internet-bazama podataka tipa Vikipedije ili manje popularnih Vapedije i Ansversa, istorijat našeg lista počinje tek 1985. godine.

Zato i nema detalja o ovde skiciranom, uredničko-diplomatskom „geneaološkom stablu” našeg lista.