Дух Европе у Америци

Од нашег сталног дописника

Вашингтон, 8.фебруара – Криза нас је толико спопала да више не можемо да препознамо себе, а чини нам се да све више личимо на оне које смо до недавно жигосали као застареле ликове – чује се овде. И то не само у приватним разговорима, него и у наступима експерата за потресе разних врста, од индивидуалних до системских тумбања.

Американци, наједном, у себи проналазе делове света из којег су овамо дошли а онда га, у доброј мери, одавде преобликовали. Откривају, тако, да су превасходно попримили црте Европљана, али и Азијаца, Латиноамериканаца (који чине главнину нове имиграције) и Африканаца (уз подсећање на околност да је отац новог председника Барака Обаме – Кенијац).

Најупадљивије је проналажење сличности с Французима, који и даље важе за симбол овде дуго омаловажаване социјалдемократије, иако тамо сада влада десничарска екипа. Нема више ни помена „кромпирића слободе” како је прекрштен помфрит (који овде садржи изричиту француску ознаку) у знак протеста због „издаје” Париза, како је протумачено његово супротстављање америчкој инвазији марта 2003. на Ирак.

Сада се ствар преокренула толико да својевремени „Мондов” поклич „Сви смо ми Американци” – срочен у знак солидарности против терористичких напада 11. септембра 2001. на Њујорк и Вашингтон – парафразира „Њузвик”, насловљавајући своју најновију ударну причу са: „Сви смо ми социјалисти” (хоће рећи – социјалдемократи западноевропског типа). Теза није уперена против француског председника Николе Саркозија, коме су социјалисти опозиција, јер се он, према америчким потребама за поређења, дефинише као „комбинатор закона тржишта и утицаја државног апарата”.

И оно што је у Француској десница, овде се третира као левица. Тиме је – сходно америчком обичају за јавно исказивање „непристојних израза” – олакшана употреба „речи са иницијалом С” (социјализам, који се овде битно одваја од комунизма како се означавају једнопартијски системи са КП на власти).

Да не буде забуне: не скупља се тако аргументација за давнашње певање у стилу „Америка и Енглеска биће земља пролетерска”, већ се региструје низ усличњавања савремених устројстава у свим тешким временима. Америка остаје земља десног центра, али се ове године она креће (улево) ка моделу модерне европске државе – констатују аутори уводног текста у њујоршком недељнику.

У прилог таквој тези наводе да је и у Америци, као одраније у Европи, повећана улога политичких власти на тржишту. И да се – смањује традиционална разлика међу стратешким савезницима а устројственим ривалима.

Пре 10 година, државни трошкови у бруто домаћем производу су у Америци износили 34,3 а у садашњој зони евра 48,2 одсто. Разлика од готово 14 процената сада је смањена на осам постотака, при чему су Европљани смањили а Американци повећали удео „одозго”. Ако се такво кретање настави, у следећој декади ћемо бити „још више Французи” – сугеришу поменути аналитичари.

Мислим да су овдашњи избори прошлог 4. новембра означили заокрет према континенталној Европи, према тамошњем систему централизованијем и са више регулативних мера, укључујући и протекционизам, од нашег – оценио је харвардски економиста Кен Рогоф. Хроничари подсећају, уједно, да су Обамине мере проистекле из покушаја његовог претходника Џорџа Буша да ублажи кризу коју је његов курс да „тржиште може да се саморегулише”. Кад се испоставило да је тржиште запало у ћорсокак, Буш је наредио „социјалистичке”, то јест интервентне мере из државног буџета, у износу од 700 милијарди долара за спасавање посрнулог Волстрита, на шта се његов наследник надовезао програмом за издвајање више 800 милијарди долара „стимулација” оздрављењу економије запале у рецесију.

Стручњаци скрећу пажњу на чињеницу да је дошло до плурализације модела развоја. Па да америчком утицају конкуришу, на различите начине, друге велике државе: Кина, Индија, Русија, Бразил. Плус Европа – чији се приступ, уз све резерве, овде чини најподеснијим за изналажење „средњег решења”. „Дух” Европе „шпарта” Америком – општа је сагласност. С том разликом што опозициони републиканци – како наводи „Волстрит џорнал” –тврде да је Обамин програм 90 одсто посвећен социјалним поравнањима а само 10 одсто економским подстицајима, док владајући демократи сматрају да се ради о социјалним подстицајима који треба да унапреде привредни учинак.

Недавне анкете су показале две „превратничке” склоности. Да две трећине Американаца каже да им је поверење у финансијске гиганте мање него икад од 1985. кад је Галуп почео таква истраживања и да држава треба да се више посвети збрињавању поданика који не могу сами да се збрину.

Не ради се о свргавању капитализма већ о његовом спасавању – такође се објашњава. Али, не ради се ни о „социјалистичкој конспирацији” – узвраћа се.

„Популистички цунами” надмашује и Обамину реторику – сугерише овдашњи есејиста Том Рич. А с тим је у „реалној вези” и околност да је филм „Slumdog millionaire” –који говори о борби младог Индијца против корупције и привилегија у Мумбају (бившем Бомбају) – освојио кинематографски „Златни глобус” и уврстио се међу фаворите за Оскара.

Ипак, Америком преовладава „шпартање европског духа”. Неки у њему виде шансу за отпушавање запушених канала, други га критикују као ограничавање овдашњег суверенитета, док трећи само евидентирају да „шта год се мора, није (пре)тешко”…