Duh Evrope u Americi

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington, 8.februara – Kriza nas je toliko spopala da više ne možemo da prepoznamo sebe, a čini nam se da sve više ličimo na one koje smo do nedavno žigosali kao zastarele likove – čuje se ovde. I to ne samo u privatnim razgovorima, nego i u nastupima eksperata za potrese raznih vrsta, od individualnih do sistemskih tumbanja.

Amerikanci, najednom, u sebi pronalaze delove sveta iz kojeg su ovamo došli a onda ga, u dobroj meri, odavde preoblikovali. Otkrivaju, tako, da su prevashodno poprimili crte Evropljana, ali i Azijaca, Latinoamerikanaca (koji čine glavninu nove imigracije) i Afrikanaca (uz podsećanje na okolnost da je otac novog predsednika Baraka Obame – Kenijac).

Najupadljivije je pronalaženje sličnosti s Francuzima, koji i dalje važe za simbol ovde dugo omalovažavane socijaldemokratije, iako tamo sada vlada desničarska ekipa. Nema više ni pomena „krompirića slobode” kako je prekršten pomfrit (koji ovde sadrži izričitu francusku oznaku) u znak protesta zbog „izdaje” Pariza, kako je protumačeno njegovo suprotstavljanje američkoj invaziji marta 2003. na Irak.

Sada se stvar preokrenula toliko da svojevremeni „Mondov” poklič „Svi smo mi Amerikanci” – sročen u znak solidarnosti protiv terorističkih napada 11. septembra 2001. na Njujork i Vašington – parafrazira „Njuzvik”, naslovljavajući svoju najnoviju udarnu priču sa: „Svi smo mi socijalisti” (hoće reći – socijaldemokrati zapadnoevropskog tipa). Teza nije uperena protiv francuskog predsednika Nikole Sarkozija, kome su socijalisti opozicija, jer se on, prema američkim potrebama za poređenja, definiše kao „kombinator zakona tržišta i uticaja državnog aparata”.

I ono što je u Francuskoj desnica, ovde se tretira kao levica. Time je – shodno američkom običaju za javno iskazivanje „nepristojnih izraza” – olakšana upotreba „reči sa inicijalom S” (socijalizam, koji se ovde bitno odvaja od komunizma kako se označavaju jednopartijski sistemi sa KP na vlasti).

Da ne bude zabune: ne skuplja se tako argumentacija za davnašnje pevanje u stilu „Amerika i Engleska biće zemlja proleterska”, već se registruje niz usličnjavanja savremenih ustrojstava u svim teškim vremenima. Amerika ostaje zemlja desnog centra, ali se ove godine ona kreće (ulevo) ka modelu moderne evropske države – konstatuju autori uvodnog teksta u njujorškom nedeljniku.

U prilog takvoj tezi navode da je i u Americi, kao odranije u Evropi, povećana uloga političkih vlasti na tržištu. I da se – smanjuje tradicionalna razlika među strateškim saveznicima a ustrojstvenim rivalima.

Pre 10 godina, državni troškovi u bruto domaćem proizvodu su u Americi iznosili 34,3 a u sadašnjoj zoni evra 48,2 odsto. Razlika od gotovo 14 procenata sada je smanjena na osam postotaka, pri čemu su Evropljani smanjili a Amerikanci povećali udeo „odozgo”. Ako se takvo kretanje nastavi, u sledećoj dekadi ćemo biti „još više Francuzi” – sugerišu pomenuti analitičari.

Mislim da su ovdašnji izbori prošlog 4. novembra označili zaokret prema kontinentalnoj Evropi, prema tamošnjem sistemu centralizovanijem i sa više regulativnih mera, uključujući i protekcionizam, od našeg – ocenio je harvardski ekonomista Ken Rogof. Hroničari podsećaju, ujedno, da su Obamine mere proistekle iz pokušaja njegovog prethodnika Džordža Buša da ublaži krizu koju je njegov kurs da „tržište može da se samoreguliše”. Kad se ispostavilo da je tržište zapalo u ćorsokak, Buš je naredio „socijalističke”, to jest interventne mere iz državnog budžeta, u iznosu od 700 milijardi dolara za spasavanje posrnulog Volstrita, na šta se njegov naslednik nadovezao programom za izdvajanje više 800 milijardi dolara „stimulacija” ozdravljenju ekonomije zapale u recesiju.

Stručnjaci skreću pažnju na činjenicu da je došlo do pluralizacije modela razvoja. Pa da američkom uticaju konkurišu, na različite načine, druge velike države: Kina, Indija, Rusija, Brazil. Plus Evropa – čiji se pristup, uz sve rezerve, ovde čini najpodesnijim za iznalaženje „srednjeg rešenja”. „Duh” Evrope „šparta” Amerikom – opšta je saglasnost. S tom razlikom što opozicioni republikanci – kako navodi „Volstrit džornal” –tvrde da je Obamin program 90 odsto posvećen socijalnim poravnanjima a samo 10 odsto ekonomskim podsticajima, dok vladajući demokrati smatraju da se radi o socijalnim podsticajima koji treba da unaprede privredni učinak.

Nedavne ankete su pokazale dve „prevratničke” sklonosti. Da dve trećine Amerikanaca kaže da im je poverenje u finansijske gigante manje nego ikad od 1985. kad je Galup počeo takva istraživanja i da država treba da se više posveti zbrinjavanju podanika koji ne mogu sami da se zbrinu.

Ne radi se o svrgavanju kapitalizma već o njegovom spasavanju – takođe se objašnjava. Ali, ne radi se ni o „socijalističkoj konspiraciji” – uzvraća se.

„Populistički cunami” nadmašuje i Obaminu retoriku – sugeriše ovdašnji esejista Tom Rič. A s tim je u „realnoj vezi” i okolnost da je film „Slumdog millionaire” –koji govori o borbi mladog Indijca protiv korupcije i privilegija u Mumbaju (bivšem Bombaju) – osvojio kinematografski „Zlatni globus” i uvrstio se među favorite za Oskara.

Ipak, Amerikom preovladava „špartanje evropskog duha”. Neki u njemu vide šansu za otpušavanje zapušenih kanala, drugi ga kritikuju kao ograničavanje ovdašnjeg suvereniteta, dok treći samo evidentiraju da „šta god se mora, nije (pre)teško”…