Још се лопта није ни закотрљала на овогодишњем Светском првенству у фудбалу (САД, Мексико и Канада, 11. јун – 19. јул), а оно је већ изборило себи место у историји. Трећи пут узастопно на најважнијем турниру не учествује Италија, четвороструки светски првак!

На Апенинском полуострву су због тога већ поднели оставке председник савеза, шеф репрезентације и селектор. Двојица последњих (Буфон и Гатузо) били су стандардни репрезентативци кад су „азури” последњи пут тријумфовали на Светском првенству (Немачка, 2006), дакле, претурили су преко главе и оно што је најтеже.

После тога су Италијани прошли као боси по трњу на два наредна шампионата. У Јужној Африци 2010. су заузели последње место у групи (заостали за Парагвајем, Словачком и Новим Зеландом), а у Бразилу 2014. претпоследње (иза Костарике и Уругваја, а испред Енглеске!?). У Русију 2018. и Катар 2022. нису се пробили. Најпре их је завила у црно Шведска, потом Северна Македонија.

Некада се сматрало да Италија као да има неку талију и увек се провуче. Као да је сада ђаво дошао по своје. Међутим, резултати нису ничији ни поклон, ни казна, него је свако ковач своје среће. Истина, она понекад окрене леђа, али други пут склони под своје скуте. Тако су, рецимо, 2021, у Лондону, „азури” у финалу Европског првенства на пенале победили Енглезе, а пре тога, у полуфиналу, на исти начин, Шпанце.

И до звања светског првака последњи пут су дошли с беле тачке (против Француза). То је она утакмица што се боље памти по томе што је Зидан искључен због истањених живаца (на танак лед га је намамио Матераци), него по игри. У сенци је остала осмина финала у којој су Италијани избацили Аустралијанце с 1:0 у последњем минуту голом из пенала. А најстрожа казна је досуђена, јер је, у потпуно безопасној ситуацији, лопта, близу бочне линије казненог простора, погодила аустралијског играча у руку уз тело.

Због звучног имена у свету фудбала за Италију је њен трећи узастопни неуспех катастрофа, а за остатак планете риплијевски случај. Али, то не треба да се сматра за сензацију. Већ дуго свет нема велике тимове, ни фудбалске велемајсторе, па их нема ни Италија.

На пример, Бразил, петоструки светски првак, појам фудбалске уметности, пласирао се тек као пети у јужноамеричкој групи. Немачка га је 2014. на шампионату света у његовом дворишту, потукла чак са 7:1, а на наредна два првенства није изашла из групе.

С друге стране систем такмичења отвара и мала врата. Шведска је заобилазним путем стекла место на Светском првенству. У квалификацијама је била последња у групи, а прилику за поправни је добила кроз Лигу нацију, јер су боље екипе од ње на уобичајен начин дошле до визе.

Босна и Херцеговина је остварила подвиг. Свако би се дичио да избаци Италију, поготово, ако је губио на почетку. Међутим, „азури” су већи део утакмице морали да играју с играчем мање због искључења и то у гостима. На Апенинима су неки и дигли глас против Француза Тирпена што је признао изједначујући гол БиХ.

Италија, какву замишљамо на основу прошлости, и под таквим околностима би морала као победник да оде из Зенице. Али, ко је од њених играча данас узор? Нема га ни у осталим репрезентацијама, мада читаве фирме раде на томе. Кристијано Роналдо с 41 годином и Меси с 38 још се спомињу као добар данак у години.  

Дизање тегова је већ дуго важније од дриблинга, враћање лопте назад од шута на гол, чекање на противничку грешку (као на ону коју је направио голман БиХ после које је Италија повела) тактички паметније од покушаја да се створи шанса сопственом акцијом…

Србија, која је после два узастопна учешћа на светским првенствима (на оба је, додуше, прошла као бос по трњу), још јесенас је видела своје добро јутро, због чега јадикујемо некако у себи, има шта да научи и од победника и од пораженог. Од Босне и Херцеговине што јој није „била част да игра против једне Италије”, него је ушла у окршај да је избаци. Србија, напротив, стално остаје недоречена, као да се плаши да чачне мечку.

Лавовски терет код комшија су поднели играчи, који још немају 20 година. Наши стручњаци би их, ма колико та „деца” била талентована, чували за ко зна кад („да не сагоре прерано”). И свој тренутак никада не би дочекали. Ко је прави играч види се још у подмлатку. Нико није постао ас у 30. години.

Италија је пример да идеални услови (новац није проблем, славна традиција, јака лига, држава се, за разлику од наше, није распадала, итд) нису довољни. Њихови клубови, као и сви на Западу, гомилају играче са свих страна света, а не стварају своје. Чије име од данашњих „азура” звечи? Уопште, који фудбалер у новије време може да се упореди с Пелеом, Кројфом, Бекенбауером или, да се задржимо на Италији, с Ривером, Мацолом и Ривом, а они су били иста генерација.

Кад такве земље, у којима фудбал живи у изобиљу, не могу фудбалском алхемијом да дођу до злата, шта можемо ми с празним епруветама? Па, исто што ће морати и они: да се рударски ради док се не нађе златна жица, а онда да се грумење мукотрпно и дуготрајно испира.

Учесници Светског првенства

А група

Мексико

Јужна Африка

Јужна Кореја

Чешка

Б група

Канада

БиХ

Катар

Швајцарска

Ц група

Бразил

Мароко

Хаити

Шкотска

Д група

САД

Парагвај

Аустралија

Турска

Е група

Немачка

Курасао

Обала Слоноваче

Еквадор

Ф група

Холандија

Јапан

Шведска

Тунис

Г група

Белгија

Египат

Иран

Нови Зеланд

Х група

Шпанија

Зеленортска Острва

Саудијска Арабија

Уругвај

И група

Француска

Сенегал

Ирак

Норвешка

Ј група

Аргентина

Алжир

Аустрија

Јордан

К група

Португалија

ДР Конго

Узбекистан

Колумбија

Л група

Енглеска

Хрватска

Гана

Панама