Био је панађур у Дебељачи

Дебељача – Последњи викенд марта резервисан је у Дебељачи за вашар, а тако је, како овде кажу, од када је света и века. То тачно значи од 1873. године, када је сам цар Франц Јозеф дао дозволу за организовање велике пијаце, а након што су се овдашњи судија Тот Самуел и мештанин Мезо Иштван запутили право у Беч. Одобрење је у Дебељачу стигло на три језика, те између реформатске мађарске и српске православне цркве у центру почиње да живи вашар, у почетку двапут годишње.

Надалеко чувени панађур, са традицијом дужом од век и по, организује се квартално, у сва четири годишња доба, а званични организатор је ЈКП „4. октобар”. Пре свега због варљивог времена овогодишњи пролећни вашар „мали је како зна да буде”, веле прокисли трговци. Муштерије запиткују, гледају и пролазе као на корзоу, нема више оне „јаке” гужве, кад се не може ни лево ни десно, него у колону која носи.

На обе стране улице штандови на расквашеној ледини и тезге занатске робе, грнчарије, намештаја од дрвета, ужади и сарачке опреме. Љубопитљивима и намерницима на избору су били и повртарски производи, пећи на чврсто гориво, тучени казани, ариљски веш, ловачка опрема, садни материјал...

Неко је упртио тују, неко плетену корпу, неко пазарио икону. Из оних старих добрих времена преживели су старински слаткиши, желе и свилене бомбоне, кретош, ораснице, јабуке у шећеру...

Продавци, углавном из Баната, вајкају се како је некада све било боље, али и признају да се промет за дан овде и даље исплати, као за неколико дана на другим пијацама, а уз благу корекцију цена – ценкање, роба се брже окреће и до пара долази у готовини. Ипак, како додају, у неповрат је нестао обичај да се дође на вашар запрегом и да све врви, а људи тргују на пољани вашаришта од 12 хектара смештеној на ободу села. Да се понуди шта је родило, погледају серсани, оглавине, кајасе и другу сарачку робу, а прво обиђе и виде каква су остала крупна грла.

„Некада је било много коња, фијакер се не да видети, а од стоке продавци извели тек два, три. Какво нам је тржиште крупне стоке, тако је и овде – мршаво. Народ загледа, али слабо купује. Исто је и на другим вашарима, вајка се Витомир Крстић из Гаја у сточном делу, који се наставља низом провизорних обора са ситнијом стоком и понеким прасетом и козом у гепеку.

Из сеоских хроника може се сазнати да је понешто остало исто, јер се овде, осим на трговину, много полаже и на забаву, па су увек најзадовољнији угоститељи. У непрозирним облацима дима цврчи ситан роштиљ, на ражњу се термички обрађују прасићи и јагњићи, а под шатором тешко долази до слободне столице.

„Док се радило у фирми, узимао сам слободне дане само да дођем, јер је било и певања, играња, ма све је било слађе и боље”, прича наш саговорник, док паузира у „ресторану” под церадом, од нуђења украсних таљига и старог шпартача, који тешко конкуришу ганц новим пољопривредним машинама.

Чувени јужнобанатски панађур бележи у радну биографију да је почетком прошлог века за вашариште одвојен плац на крај села, а касније у центру, где је сада парк, „тресао” пет дана девет пута годишње. Имао је тематске дане, четвртком су се продавале свиње, петком стока, разна роба и храна, а субота је била најважнија за коњушаре који су долазили чак из Италије, Грчке, Француске, Чешке, Пољске и Белгије. Неки су доводили чак и камиле. Недељом се окупљaла младеж, момци девојкама поклањали лецедерска срца с огледалцем и заједно се возили на вртешкама.

Данас, званично робно-сточна пијаца у Дебељачи, виђена као важна друштвено-економска, па и културна манифестација регије, одржала се упркос изазовима времена, а прва наредна већ је заказана за последњи петак јуна ове године.