Bio je panađur u Debeljači

Debeljača – Poslednji vikend marta rezervisan je u Debeljači za vašar, a tako je, kako ovde kažu, od kada je sveta i veka. To tačno znači od 1873. godine, kada je sam car Franc Jozef dao dozvolu za organizovanje velike pijace, a nakon što su se ovdašnji sudija Tot Samuel i meštanin Mezo Ištvan zaputili pravo u Beč. Odobrenje je u Debeljaču stiglo na tri jezika, te između reformatske mađarske i srpske pravoslavne crkve u centru počinje da živi vašar, u početku dvaput godišnje.

Nadaleko čuveni panađur, sa tradicijom dužom od vek i po, organizuje se kvartalno, u sva četiri godišnja doba, a zvanični organizator je JKP „4. oktobar”. Pre svega zbog varljivog vremena ovogodišnji prolećni vašar „mali je kako zna da bude”, vele prokisli trgovci. Mušterije zapitkuju, gledaju i prolaze kao na korzou, nema više one „jake” gužve, kad se ne može ni levo ni desno, nego u kolonu koja nosi.

Na obe strane ulice štandovi na raskvašenoj ledini i tezge zanatske robe, grnčarije, nameštaja od drveta, užadi i saračke opreme. Ljubopitljivima i namernicima na izboru su bili i povrtarski proizvodi, peći na čvrsto gorivo, tučeni kazani, ariljski veš, lovačka oprema, sadni materijal...

Neko je uprtio tuju, neko pletenu korpu, neko pazario ikonu. Iz onih starih dobrih vremena preživeli su starinski slatkiši, žele i svilene bombone, kretoš, orasnice, jabuke u šećeru...

Prodavci, uglavnom iz Banata, vajkaju se kako je nekada sve bilo bolje, ali i priznaju da se promet za dan ovde i dalje isplati, kao za nekoliko dana na drugim pijacama, a uz blagu korekciju cena – cenkanje, roba se brže okreće i do para dolazi u gotovini. Ipak, kako dodaju, u nepovrat je nestao običaj da se dođe na vašar zapregom i da sve vrvi, a ljudi trguju na poljani vašarišta od 12 hektara smeštenoj na obodu sela. Da se ponudi šta je rodilo, pogledaju sersani, oglavine, kajase i drugu saračku robu, a prvo obiđe i vide kakva su ostala krupna grla.

„Nekada je bilo mnogo konja, fijaker se ne da videti, a od stoke prodavci izveli tek dva, tri. Kakvo nam je tržište krupne stoke, tako je i ovde – mršavo. Narod zagleda, ali slabo kupuje. Isto je i na drugim vašarima, vajka se Vitomir Krstić iz Gaja u stočnom delu, koji se nastavlja nizom provizornih obora sa sitnijom stokom i ponekim prasetom i kozom u gepeku.

Iz seoskih hronika može se saznati da je ponešto ostalo isto, jer se ovde, osim na trgovinu, mnogo polaže i na zabavu, pa su uvek najzadovoljniji ugostitelji. U neprozirnim oblacima dima cvrči sitan roštilj, na ražnju se termički obrađuju prasići i jagnjići, a pod šatorom teško dolazi do slobodne stolice.

„Dok se radilo u firmi, uzimao sam slobodne dane samo da dođem, jer je bilo i pevanja, igranja, ma sve je bilo slađe i bolje”, priča naš sagovornik, dok pauzira u „restoranu” pod ceradom, od nuđenja ukrasnih taljiga i starog špartača, koji teško konkurišu ganc novim poljoprivrednim mašinama.

Čuveni južnobanatski panađur beleži u radnu biografiju da je početkom prošlog veka za vašarište odvojen plac na kraj sela, a kasnije u centru, gde je sada park, „tresao” pet dana devet puta godišnje. Imao je tematske dane, četvrtkom su se prodavale svinje, petkom stoka, razna roba i hrana, a subota je bila najvažnija za konjušare koji su dolazili čak iz Italije, Grčke, Francuske, Češke, Poljske i Belgije. Neki su dovodili čak i kamile. Nedeljom se okupljala mladež, momci devojkama poklanjali lecederska srca s ogledalcem i zajedno se vozili na vrteškama.

Danas, zvanično robno-stočna pijaca u Debeljači, viđena kao važna društveno-ekonomska, pa i kulturna manifestacija regije, održala se uprkos izazovima vremena, a prva naredna već je zakazana za poslednji petak juna ove godine.