Против безумља рата

Крањ – У Прешерновом гледалишчу у Крању се традиционално одржава фестивал Недеља словеначке драме, ове године 56. пут, од 27. марта до 11. априла. Домаћа и инострана публика је у могућности да види осам словеначких представа у такмичарском програму, четири продукције у пратећој селекцији, као и низ других програма, разговора, промоција књига, трибина итд. На фестивалу су одигране представе редитеља битно присутних и у српском позоришту, од Томија Јанежича, преко Оливера Фрљића и Жиге Дивјака, до Тјаше Чрнигој и Јана Крмеља. Селекција драматуршкиње Зале Добовшек је одређена идејама Софије и Етике, старогрчким појмовима који означавају мудрост и љубав према мудрости, вредностима у првим редовима одбране против глобалног, пандемичног безумља (рата и профита) у свету.

Публика је имала прилике да се сретне са представом „Инкубатор” Словенског младинског гледалишча из Љубљане, у режији Оливера Фрљића, препознатљивим делом његових редитељских трагања, провокативним, ироничним, документарним, брехтовски отвореним, вишезначним. Радња се одвија у болници у Гази и прати последице немогућности рада инкубатора, односно одржавања у животу прерано рођених беба, које зато не могу да преживе. Ову основну приповедачку линију одређује и покретање низа битних питања у времену дубоких друштвених криза, од односа према лудилу деструкције, жртвама, као и могућностима отпора, до манипулисања околностима, селективне самилости, коришћења трагедија за остваривање личних амбиција. Имајући у виду свет у којем живимо, реалност губитка приватности због продорног освајања виртуелних простора и свеприсутних самопромоција, Фрљић луцидно спроводи идеје спектакуларизације патње и насиља.

Шесточлани ансамбл енергично и посвећено гради ликове на конфликтном пољу судара; на једној страни је урнебесна, очајничка комика, којом се можда покушава доказати да је све и даље у реду, да се мора живети, хистерично причају политички некоректне вицеве, или вешто изводе раскошне музичко-плесне тачке, као да су учесници боливудског мјузикла; на другој страни су застрашујући, брутални призори нагих, измучених тела, испрсканих крвљу. Глумци су несвакидашње предани, као да искушавају личне границе издржљивости, и као да су извођачи перформанс арта, на пример, у једној посебно исцрпљујућој сцени, када се једна од глумица дуго и врло хистерично смеје, цепајући свој глас до избезумљења (себе и публике).

Публика у Крању је била у прилици да види и представу „Анхово” такође врло угледног редитеља Жиге Дивјака, који је и код нас урадио изузетне представе, „Будућност” (БДП) и „Кризе” (Битеф). „Анхово” је и за глумце и за гледаоце веома захтевна троипосатна документаристичка представа, заснована на овде врло крупном проблему, вишедеценијског загађивања животне средине, у селу Анхово, које је имало трагичне последице по здравље грађана. Узрочник загађења, како детаљно сазнајемо из представе, јесте фабрика „Салонит”, чији су темељи постављени пре више од стотину година. Њена производња штетних материјала, између осталих и азбеста (који је заустављен деведесетих година), деценијама је изазивала огроман пораст случајева канцера у овим крајевима, о чему аутори представе исцрпно и врло емотивно говоре.

Постављени на сужени простор сцене, између гледалаца збијених на трибинама око њих, глумци позоришта из Нове Горице такође изузетно посвећено и потресно играју нараторе ове приповести, која тече у фрагментарном, временски скоковитом облику. Редитељски концепт је врло брехтовски; током већег дела извођења је упаљено светло у целом простору, и гледаоци су под светлима, што се може тумачити симболички, да смо и ми учесници у овом претресу, као сведоци, као актери који (можда) могу да допринесу борби против незасите жеље за профитом. На тој линији значења саучесништва, односно избрисаних граница између извођача и гледалаца, налази се и избор да глумци седе међу нама, помешани су са нама; позиција суфлера је такође врло видљива, и он је у публици и добацује заборављене речи глумцима тако да га сви чују, што се може тумачити такође брехтовски, као поступак разбијања илузије, чији је смисао изоштравање критичке свести публике.

Суптилно промишљену режију Жиге Дивјака карактерише и присуство поетичних детаља, који у тој огољеној, аскетској поставци имају посебно изражајну снагу, попут нежног просипања праха по сцени, као да је чисти снег, а заправо није снег, већ је, парадоксално, ознака отровне прашине. У духу ангажованих филмова Мајкла Мура који је блиско, на пољу филма, створио алармантно важна документаристичка дела, представа „Анхово” приказује застрашујуће последице небриге за животну средину, и даље актуелне, и то у Словенији, која, иронично, има титулу једне од еколошки најчистијих држава у свету.