Раткови добри и бољи људи

Дервента – Откако зна за себе Ратко Ђекић делио је људе само на добре и боље. Лоших за њега није било. Ни у родној Бишњи код Дервенте, а ни у свету у кога се Ратко отиснуо пре четрдесет и мало више година. Радио је прво у Аустрији, а онда отпловио преко „локве” у Америку.

Немаштину и сеоске сокаке родног краја, воденицу и пругу којом је све до седамдесетих година прошлог века стењао „ћиро”, Ратко је заменио доларима које је муком стицао, луксузним аутомобилима које је возио, путовањима светом. Али, родну Бишњу му нико није могао из срца отргнути.

А та Бишња, да није Ратка, не би била то што данас јесте. Не би имала ни манастирско здање Покрова пресвете Богородице, ни владичански двор, ни завичајни музеј, ни хектаре са хиљадама стабала јабука, ни асфалтне путеве кроз село, ни лепо уређене стазе уз речицу Бишњу ни ,,Врата раја” сазидана од цигле храма у Дервенти кога су хрватски војници деведесет и друге сравнили са земљом.

– Зарадио сам пуно новца, видео штошта лепог, али моје Бишње нема нигде у свету. Кућа у којој сам се родио, воденица уз коју сам први пут ашиковао, ракијски казани, зеље и коприве којима ме мајка хранила, блато каљавих сокака, све се то сакрило негде у души. И данас, лети, ужелим се прошлости, скинем ципеле и бос као некад газим по блату. То се нигде не може купити, прича Ратко Ђекић.

Кад год би дошао у Бишњу, а то је обично десет пута у години дана, Ратко би одлазио доле уз речицу Бишњу и на рушевине старог млина. Сећања би тада наврла. Посебно на Раткову прву љубав, неку Мару, па онда на несташлуке, на пливања лети и клизања залеђеном речицом зими.

– А та воденица са два камена, изгледа да је била пресудна за бизнис којим сам се касније бавио. Седео бих и гледао како отац узима ујам, или ушур како неки зову надокнаду за млевење жита која је припадала власнику воденице. Већ тада сам рачунао да се и у другим пословима нешто слично може радити. И после тога зарадити и постати богат, сећа се Ратко.

У Бишњи код дервентских Осојака данас је око две стотине душа. Живе углавном од оног што нуди земља и својих руку. Осим Ђекића мало их је напуштало родни крај.

Када је Бишња у питању, за Ратка никад ништа није било скупо. Више од милион долара уложио је у родни крај. Не зна се шта је више чинио – подизао цркве, плантаже, путеве... или новчано помагао сељане.

Ратко данас и код Сан Дијега подиже манастир Сретења Господњег исти као у родној Бишњи. Кумовао је и цркви Свете Петке у суседном Сан Марку. Између Сан Дијега и Калифорније и Бишње и Осојнице, Ратко никада није бирао. Дедовина је увек била испред и изнад свега.

– Паре пролазе, а ово што ја радим остаје. Мисле то и многи са којима сам се сретао у Америци. Попут Владе Дивца и бројних других познатих Срба. А народ? Он је остао исти. Моли свевишњег само да не буде горе. Овако како је, народ ће некако издржати. Зато том народу морамо даривати бар мало пажње. Да макар осети да није сам и заборављен, истиче Ратко.

Због свега што је учинио за добро свог народа Ратко је одликован Орденом Светог Саве првог степена, Госпојинском и повељом почасног грађанина Дервенте те другим признањима.

– Вреднији од свега тога су сусрети са људима. Макар те и неко од њих само потапшао по рамену, на крају ће Ратко Ђекић.

Славиша Сабљић

--------------------------------------------------

„Тајна вечера” на дар манастиру

Љубав према родном крају у иконе манастирског здања Покрова пресвете Богородице уградила је Снежана Божиновић, Американка српског порекла. Рођена је у Лиону. У Француској је завршила ликовну академију. Данас је самостални уметник у Лос Анеђелесу.

Моја „Тајна вечера” је поклон манастиру. Радом на овој слици желела сам да оставим део себе у бишњанској долини. Мојој дедовини, дабоме, поносно ће Снежана.