Подметнути пожар увод у погроме над Србима

Демонстрације Албанаца на Косову и Метохији 1981. чија се 45. годишњица навршава ових дана, као и пожар у којем је тада уништен део Пећке патријаршије, из данашњег угла намећу се као увод у све будуће шовинистичке иступе уперене против Србије и нашег народа на Космету. Слично погрому над Србима и затирању културно-историјских споменика 17. и 18. марта 2004. године – и тада су забележена насилна окупљања и масовни нереди. За разлику од Кфора са мандатом УН почетком овог века, 1981. је због ескалације насиља била принуђена да интервенише централна југословенска власт у Београду.

Зато и не чуди да је премијер привремених приштинских институција Албин Курти, чију власт до данас обележавају ескалаторне одлуке и етничке мотивисане репресивне мере против Срба, демонстрације од пре 45 година назвао „једним од кључних догађаја у историји Косова”. И све то након што су се, због наводно лоших оброка у мензи, 1981. албански студенти одлучили да изађу на приштинске улице. Оно што је најпре названо „студентским демонстрацијама” прешло је у општу хистерију и рушилачки излив беса свих делова албанског друштва.

Најзад, током четири и по деценије појавили су се и бројни докази да се пожар у Пећкој патријаршији није догодио случајно и да за то нису одговорне монахиње, како је то званична верзија из оног времена требало да представи, већ да је ова светиња плански запаљена. Баш као што су 17. и 18. марта 2004. екстремно настројени Албанци спаљивали српске православне храмове широм Космета. Након свега, када већ нису успели да униште и затру ово наслеђе, из Приштине су прибегли његовом присвајању.

Такав пример фалсификовања историје и чињеница је ових дана забележен и у случају археолошког музеја у Пећи који је представио Пећку патријаршију, вековно седиште српских архиепископа и патријарха, као „комплекс првобитних предроманичких и византијских цркава које су систематски трансформисане у рашко-српске православне цркве”. Поводом посете Пећкој патријаршији ученика једне средње школе у овом граду, из музеја су изнели тврдње да су рестаураторски радови током 20. века, као и у периоду од 2006. до 2008. довели до наводне „деградације” и „уништавања старих слојева” из времена од четвртог до шестог века. Игнорисана је чињеница да је Пећка патријаршија грађена од треће деценије 13. века до средине 14. века. Као таква је уписана и на листу светске културне баштине која је угрожена.

А права деградација и уништавање старих слојева десили су се заправо 1981. године, када је ову светињу захватила ватра. Конкретне доказе да је пожар у Пећкој патријаршији подметнут у озбиљно организованој акцији јавности је представио судски вештак, данас у пензији, Илија Борјановић, стручњак из области грађевине и својевремено запослени у Заводу за судска вештачења Нови Сад. Не само да је у то могао да се увери на основу богатог искуства, већ је својевремено, након пожара из 1981. био директно укључен у утврђивање чињеница, повезаних са овим случајем. Борјановић је недвосмислено установио да је пламен изазван тако што је експлозивни материјал подметнуло стручно и обучено лице.

Најпре, сама чињеница да је Пећка патријаршија горела у ноћи између 15. и 16. марта, а да су само неколико дана пре тога букнуле албанске демонстрације, јасно наводи на траг да је у питању био етнички мотивисан обрачун са српским народом и његовим богатим наслеђем на Космету. Почињући своје сведочење о тим догађајима, Борјановић подсећа на историјски контекст, са свим кључним моментима који су претходили. Указује да су се некада, још у Федеративној Народној Републици Југославији, Косово и Метохија звали аутономна косовско-метохијска област, а да је „развојем прилика и неприлика” тај проблем кулминирао. Један од кључних момената био је 1974. када добија назив Социјалистичка аутономна покрајина Косово, баш као што је то било у случају Војводине, а тиме и све атрибуте самосталности, односно државности.

„Добија оквир за законодавну и извршну власт. Како се ’развијао’ овај напредак самосталности, тако су се ’развијали и апетити’ шиптарских националшовиниста. Српски народ на Косову и Метохији, нарочито путем своје цркве, стално је указивао на многе екцесе и претње. Шовинисти су користили разне методе да застраше Србе, бројни су били екцеси, као што је случај злостављања Ђорђа Мартиновића, један од првих агресивних видова застрашивања. После смрти Јосипа Броза, 4. маја 1980, ’апетити’ шовиниста јако расту, без обзира на заклетву ’после Тита Тито’. Након свих тих дешавања, дошло је до масовних студентских демонстрација 11. марта 1981. које су прерасле у насиље и побуну Албанаца. Пет дана након тога, избио је и пожар у којем је изгорео Стари конак у Пећкој патријаршији”, каже Борјановић, додајући да је ватра претила и Новом конаку који је тада био у изградњи.

Подсећајући на речи игуманије Февроније: „Запалише нам конак неки Албанци, несреће једне, а ти треба да ћутиш као да се ништа није десило”, Борјановић каже да је према њеном сведочењу у зору букнуо пожар, прво на плафону гостинске собе. „За неколико тренутака је пожар захватио цео Стари конак и део новог. Ватрогасци су дошли касно и слабо гасили ватру, у ствари допуштајући да се распири, а имали су празне или тек цистерне са пола капацитета”, наводи Борјановић.

Албанци и званичне власти од старта су започели са заташкавањем истине и потенцирали да су узрок пожара неисправне инсталације и лоше стање димњака. Борјановић подсећа да је у то време патријарх Герман дошао у посету Пећкој патријаршији и пренео информацију од једног од Срба који је учествовао у власти, да су Албанци изазвали пожар. „Црква је покушавала да добије заштиту уз помоћ институција ондашње власти, али до тога није дошло. Руководство је све чинило да се избегне било каква повезаност пожара и албанске побуне”, сећа се Борјановић.

Подсећа и да су у то време, тачније 26. марта, за време проласка штафете младости, демонстрације Албанаца ексалирале. Доминирале су пароле „Косово република”, „уједињење са Албанијом”, али и „Трепча ради, Београд се гради”. „Демонстрације добијају карактер масовне побуне, па је 2. априла на заједничкој седници Председништва СФРЈ и Председништва ЦКСКЈ о гашењу кризне ситуације, проглашено ванредно стање на територији Приштине и упућене јаке оклопне јединице”, каже Борјановић, додајући да су и после тога повремено трајали мањи немири све до 17. маја.

И након свих ових догађања, на сцену је ступила политика. „Тражило се покриће узрока пожара, то ради истражни судија, са својом екипом. Извели су истражне радње и дали оцену да је пожар настао услед неисправне инсталације или димњака. У договору партијских другова тражена је институција која би могла потврдити мишљење”, наводи Илија Борјановић. Одлука је пала на установу где је он тада био запослен – Завод за судска вештачења Нови Сад, иначе формиран по закону о установама које су основали органи покрајине САП Војводине. „Формирани предмет који смо звали ’жуте корице’ тада долази у Завод. Директорка Анђа Шећеров, као што је био обичај кад се појави предмет од општег значаја, затражила је мишљење секретара Основне организације Савеза комуниста, а то сам био ја. Добио сам повез судских списа на увид, уз опаску да виши партијски функционери траже да се уради ’позитивно мишљење’. Увидом у списе, одмах сам реаговао речима – ово није истина, ово је лаж. Свако је отишао на своју страну”, сведочи наш саговорник.

Додаје да су његови надређени после тога тражили другу особу која би могла да усвоји мишљење наметнуто са политичког врха, али да је и следећи његов колега којем су се обратили одбио то да учини уз одговор да је немогуће да монахиње буду одговорне за то што се конак запалио на пет места. „Преузету обавезу морали су да изврше и наставили су потребу за стручним лицем које ће урадити ’ваљани стручни налаз и мишљење’. Налазе га у једном непартијцу, који је на крају пристао да да мишљење да су монахиње запалиле Стари конак 16. марта 1981. Такав налаз и ’мишљење’ одлази вишим партијским друговима и институцијама као истина, а не лаж. Тадашња државна пропаганда у свој својој моћи стала је иза свега тога”, додаје Борјановић. Каже да је човек „који је урадио срамни налаз и мишљење, тражио противуслугу – да се унапреди у шефа групе грађевинаца, али да је стручна комисија која је требало да о томе одлучи, изнела закључак да нема стручне квалитете за ту позицију да буде шеф групе.

Објашњавајући зашто је одбио да изнесе мишљење о томе да су монахиње одговорне за пожар и зашто је тада надређенима рекао да је ово реч о „типичном примеру диверзије коју су могла извести само обучена лица”, Борјановић истиче да се већ из фотографија јасно види да је рушилачко дејство експлозивног и запаљивог материјала било веома јако. „То значи и да је пре постављања запаљиве смеше извршено извиђање објекта. Да се види од каквог је материјала објекат изграђен, димензије, таваница, кровна конструкција, критичне тачке, уопште стање објекта. Сходно таквим подацима рушитељ је извршио више радњи – избор и број локација за постављање експлозива, количину експлозивног материјала, начин и средства за активирање, као и време активирања (ноћ кад је најмања будност)”, истиче Борјановић.

Додаје да је у томе морао да учествује и неко ко је стручњак у области грађевинарства. „Притом је морао да обави све радње без сведока, уз договор са лицима која ће вршити гашење пожара, да њихово дејство не буде довољно. Све наведене радње није могао да изведе неко необучен. Поред тога, оваква диверзија је у претходном поступку морала да има сагласност из политичких и безбедносних структура покрајине, а можда и шире. Очигледно је да су извршиоци, споља и изнутра, имали задатак да што ’ефикасније’ обаве задатак. И да су политичке структуре припремиле пропаганду о узроку”, каже Борјановић. Своје сведочење завршава поруком да је само једна истина, која кад-тад изађе не видело, и подсећањем на речи игуманије Февроније о томе да су Албанци запалили Пећку патријаршију.

Од детета логораша до стручњака за грађевину и експлозиве

Илија Борјановић по професији је грађевински инжењер, вештак из грађевинске области по решењу окружног суда у Новом Саду. Био је ангажован и као оперативац у грађењу, а току у судске праксе често се сусретао са предметима у вези са пожарима. Завршио је и Школу резервних инжењерских официра и био командир инжењеријско-пионирског вода. Вршио је комплетну обуку војника о намени и руковању пешадијским наоружањем, запречавању, експлозивима, средствима за паљење и начинима паљења, минама изненађења, диверзијама, рушењу свих врста објеката, врстама експлозива, мрежама за паљење...

Иначе, Борјановић је пореклом из Лике, а Илијини родитељи су 1921. године дошли у Бачку. Његов отац био је солунски добровољац, а након што је почео Други светски рат, Илија је са само две године, са родитељима и деветоро браће и сестара депортован у логор Шарвар 1941, а затим и у Мађарску. На интервенцију српских православних црквених општина изашао је 1942. из логора, одакле су у то време деца распоређивана у српске староседелачке породице. Борјановић је написао бројна дела на различите теме, и то не само из грађевинске струке. Међу њима су и „Злочин који не застарева у НДХ”, „Буњевци на правој страни историје”, „Идила и трагедија нашег народа”. Аутор је и дела „Улога и значај вештака”, „Процват и суноврат грађевинарства у Новом Саду”, „Мост као понос грађевинарства”, „Културни, забавни и спортски живот у селу Горња Рогатица” и „Подсетник за судске вештаке”.

Сачуване иконе, највећи губитак архива пећких патријарха

Пожар у Пећкој патријаршији свакако је један од првих озбиљних удара на Српску православну цркву и српско културно наслеђе на Косову и Метохији. Тако је историчарка уметности и професорка Универзитета у Крагујевцу Јасмина Ћирић, недавно, на 45. годишњицу овог догађаја, указала на симболику датума када се он десио, рекавши да је то било на празник Недеље православља. „Пожар се догодио на празник који литургијски помиње и прославља храмове и свете иконе”, рекла је Ћирићева за РТС. Иначе, у тренутку када је ватра захватила светињу, у манастиру је било око 30 монахиња и неколико гостију, међу њима и професор Призренске богословије Дамаскин Давидовић. Пожар је нанео велику материјалну штету – изгореле су одаје тадашњег српског патријарха Германа, собе монахиња, магацин и радионице за иконопис.

Захваљујући благовременој реакцији Дамаскина Давидовића и монахиња, које ће управо тадашње покрајинске власти оптужити да су одговорне за пожар, спасен је значајан део манастирске ризнице. Сачувани су иконе, богослужбени предмети и текстил из 15. и 17. века. Највећи губитак, како је изјавила Јасмина Ћирић, представља уништена архива пећких патријараха. У питању је била изузетно важна документација која је сведочила о историјским догађајима од средњег века, нарочито у периоду османске власти.

„Врло је важно поменути и да је патријарх Герман непосредно након пожара, а то је једини документ који имамо сачуван с тим у вези, послао један врло важан допис председнику тадашњег Савезног извршног већа Добривоју Видићу у вези са пожаром, управо демантујући наводе који су у вези са неисправношћу димњака. Он каже у једној реченици да је заиста реч о томе, тај би се пожар догодио и 1974, ’75, ’76. итд. Интересантно је у читавом том догађају да су као главни кривци навођени заправо урбаниста града Призрена професор Микић и Андрија Костић који је био извођач радова, што је наравно касније одбачено у поступку јер је било јасно да апсолутно нису одговорни за тако нешто”, рекла је Ћирићева, потврђујући да је „монаштво било под одређеним политичким притисцима” и указујући на тадашње протесте Албанаца на Космету.