Зле паре

Кад чујете да је Народна банка Србије повукла прву траншу од 266 милиона евра од Међународног монетарног фонда (чији заменик генералног директора борави у Београду), што је две трећине од укупних 400 и кусур милиона евра одобреног зајма, знајте да је дошло до озбиљног лома у нашој овогодишњој економској политици. Овим речима гувернер НБС Радован Јелашић је недавно најавио могућ, нимало весео, след догађаја у нашој економској збиљи током првог тромесечјаи без зазора упозорио на озбиљност ситуације у којој се налазимо у условима светске рецесије.

То што неко не види и неће да се суочи са веома озбиљним економским изазовима, па сеје маглу где год стигне, не значи да смо изван света и века. Ако један „Мајкрософт” отпушта пет хиљада радника, да ли је економски и политички основано да наши поједини министри и даље говоре о Србији коју ће рецесија заобићи, о расту бруто домаћег производа од 3,5 одсто и иностраној кредитној подршци какву ни лане нисмо имали. Много је, како рече гувернер Јелашић, отворених питања и судбинских „ако” да бисмо могли без тежих последица да промакнемо ову пословну годину.

Наш проблем, како каже, није само питање да ли ћемо и како смоћи пет до шест милијарди евра капитала (иначе, већи део тих пара нам је потребан да сервисирамо дефицит платног биланса са светом), већ – и пре свега – шта ће се догодити ако раст нашег БДП-а буде мањи од планираних 3,5 одсто. Са овим растом у нашој економији ушли смо у све буџетске и друге рачунице. Ако толиког колача не буде, нема ни свега осталог. Тих 3,5 одсто за већину европских земаља је право чудо, наравно ако га достигнемо, јер су многи у Европи реално испод позитивне нуле. При томе, међутим, не треба изгубити из вида чињеницу да наши прижељкивани проценти раста БДП за велике земље, попут Немачке, Француске или Италије, нису ни колико њихови промили. Али, овог пута није реч о томе. Битно је да будемо у позитивној зони. И то би било нешто, али гувернер се прибојава да то неће бити – могуће. 

Зашто?

Страни инвеститори, кредитори, па и банке, још нису пронашли одговоре за опасну рецесиону „игранку” код куће. Тако се проносе гласови да „Фијат” одлаже уношење капитала и покретање монтажне траке у Крагујевцу за десет месеци. С друге стране стижу уверавања да ће све, ипак, бити како је уговором предвиђено. Али, наш проблем није само у „Фијату”. Треба нам још „Фијата” да бисмо стали на зелену грану, а већ смо продали све што је иоле вредело.

Шта је на реду? Много је стрепње, а ми, осим магловитих обећања и принципа, који нам у овој ситуацији нису кориснији од „богојављенске водице”, ништа конкретно немамо, ако кула од карата од овогодишње економске политике почне да се руши.

Зато ће бити добро за све нас ако нико до краја ове године, па ни гувернер, не види паре од ММФ-а, али и с тим „злим парама” ми нећемо покренути нашу малаксалу привреду, а још мање намирити платне билансе дубоке као Римски бунар на Калемегдану. Потребно је много више, баш као и идеја за сваки сценарио – поготово рђав.