КРАХ ЕКОНОМСКОГ МОДЕЛА

Србија је данас суочена са крахом економског модела који је функционисао последњих осам година. Једна, не и једина манифестација тог краха је велика криза ликвидности у којој се презадужена српска привреда гуши.

Народна банка Србије, уз благослов свих досадашњих влада, годинама је индиректно субвенционисала кредите грађана и привреде. Одржавајући нереални курс динара, вештачки је умањивана висина девизних кредита и стваран је привид одрживости економског модела. Банкама је омогућавано да наплаћују највеће камате и провизије у Европи, а привреди и грађанима, да се упркос томе, убрзано задужују уз огроман валутни ризик.

Економски проблеми су се нагомилавали и препуштали будућности, а онда је будућност дошла, прерушена у глобалну финансијску кризу. Презадужена привреда, доминантно окренута домаћем тржишту и увозу, могла је да функционише само у условима неке врсте пирамидалне шеме, дакле уз непрекидни прилив девизних кредита и раст задужености. Када је прилив капитала стао, динар је потонуо, а са њим и модел на коме је почивала домаћа економија.

„ Тражимо стабилан курс”, кодирани је поклич којим се захтева настављање политике прецењеног динара. Како привреда више не може да дође до кредита, требало би да се задужи држава, а и да прода све што је преостало. Тако би се прибавиле девизе и наставила стара политика субвенционисања кредита уз помоћ нереалног курса – до последњег евра девизних резерви, до последњег јавног предузећа.

Све и да то жели, држава сада не може наћи довољно средстава за настављање старе политике. Све и да средства нађе, држава тим новцем не може битно да поправи садашњост, али може сасвим успешно да (додатно) поткопа будућност земље. Сваки узети евро кредита који држава не употреби продуктивно, пре свега за инфраструктуру, биће тег окачен о економску будућност. Ако се пропали економски модел не промени, изгубиће се бар још једна деценија, а Србија ће перманентно бити у стању економске кризе.

Задужена предузећа своје проблеме морају решавати са банкама кредиторима, јер је та мука заједничка. То држава мора јасно и гласно да каже. Привреда и банке морају одмах ући у процес репрограмирања дугова и финансијске консолидације. Банкарске марже су толико високе да банке имају довољно простора да кроз снижење камата и репрограм дугова олакшају терет привреди (и грађанима), а тиме помогну и себи. Од мртвог дужника слаба је вајда.

Нека предузећа ће нестати, а нека ће само променити власнике и наставити да раде како то тржиште буде диктирало. Банке ће претрпети губитке, неки власници компанија такође, продајући своја предузећа испод цене или у бесцење – како су их често и куповали. То је закон тржишне привреде и једини ефикасан начин, како за излазак из кризе, тако и за промену модела пословања. Депресијација динара је незамењив инструмент у овом процесу.

Како ће се велики број компанија (грађана такође) суочити са проблемима истовремено, ликвидност банака ће вероватно бити угрожена, а финансијски систем дестабилизован. Стабилност се може успоставити новим приливом капитала који ће обезбедити инострани власници домаћих банака. Ако се то не догоди, држава ће морати да интервенише. У том случају, држава би морала постати сувласник банака које санира, пропорционално новцу који у банке уложи. Тада је новац који држава даје покривен имовином банке која се санира. То је рационалан модел у коме држава не даје нешто за ништа, као што је случај са програмом који се сада предлаже.

Влада прави велику грешку што најављеним субвенцијама одлаже процес нужне финансијске консолидације. Интервенције у домену каматних стопа нису задатак фискалне политике. То је посао монетарне политике и у кризама је увек усмерен ка обарању општег нивоа каматних стопа.

Када држава плаћа део камата одабраним предузећима, она омогућава банкама да наставе са политиком неодрживо високих каматних стопа. У том моделу, нека предузећа плаћају ниже камате, а за већину других оне остају астрономске. Исту грешку држава прави и субвенцијом стамбених кредита или најављеном субвенцијом кредита за куповину ,,фијата пунто”. Ако јелогика државе исправна, због чега држава не субвенционише све – одећу, обућу, храну, струју, грејање?

Противречне изјаве различитих министарстава исте владе говоре о томе да се са неким иницијативама изашло без икакве анализе и да је у влади организациони хаос на ивици расула. Још горе, уместо кохерентне политике, под притиском кризе али и разних лобија, на брзину се преписују туђа решења. Мере које планирају Немачка или Италија, на пример, не могу се применити у Србији. Узроци кризе и структура привреде битно су другачији, а средства на располагању су гротескно мала.

Лечење економских, као и свих других болести, мора отпочети исправном дијагнозом. Финансијски систем је рак-рана Србије. У овоме тренутку влада нема храбрости да дијагнозу саопшти, још мање да се са њом суочи.

финансијски консултант