Ракета НАТО-а није омела храброг везисту

Пре тачно 27 година, 9. априла 1999. године, почела је битка на Кошарама, на граници с Албанијом. Агресија НАТО-а на тадашњу СР Југославију била је у јеку, кад је албанска сепаратистичка паравојска, уз подршку армије Албаније и западне алијансе, покушала да продре на простор Косова и Метохије. У томе их је спречила Војска Југославије, а највеће заслуге за то припадају младим граничарима и њиховим старешинама, који су у почетку сами одбили тај силовити удар. Битка на Кошарама, вођена око истоимене карауле, остала је запамћена као највећи и најтежи бој тог рата. „Током 67 дана непрекидних борби 108 хероја остало је на вечној стражи. Данас они живе у нашем сећању и данас се у мислима заједно постројавамо”, каже за „Политику” пуковник у пензији Душко Шљиванчанин, ратни командант 53. граничног батаљона Војске Југославије.

Подсећа да је граница с Албанијом најкраћа и најкрвавија државна међа Србије према некој од суседних земаља, дугачка свега 115 километара, али су на њој кроз читаву историју гинули и мучки убијани наши војници.

„Први удар, који се догодио се на Велики петак, 9. априла 1999. године, примили су војници Прве граничне чете нашег батаљона. Агресору су нанети озбиљни губици, заустављен је на државној граници, чиме су створени услови за довођење свежих снага из дубине”, објашњава Шљиванчанин и напомиње да ће се то касније испоставити као преломни тренутак за даљи ток рата. Тиме су практично осујећене намере непријатеља да продоре у дубину територије Југославије.

Најтежи и најкрвавији дани били су они српском народу најсветији – 11. април, кад је на Васкрс, највећи хришћански празник, погинуло 11 бораца.

„Трагичан је био и 6. мај, Ђурђевдан, кад је смртно страдало девет припадника моје јединице и један припадник батаљона војне полиције”, сећа се Шљиванчанин.

Истиче да се битка није водила само против терориста такозване ОВК, који су нападали из Албаније, али и иза леђа наше војске, с Косова и Метохије, већ и против јединица регуларне армије Албаније, која је дејствовала артиљеријом, па и специјалаца НАТО-а. Истовремено, авијација алијансе, пре свега америчка, пружала је ваздухопловну подршку терористичкој офанзиви. Посебно су били активни авиони А-10, познати по свом топу који испаљује „уранијумске” гранате, и стратешки бомбардери Б-52.

Један од граничара био је војник Саша Миловановић, који је и рођен на Косову и Метохији, недалеко од Пећке патријаршије. Сећа се својих размишљања уочи и на самом почетку агресије НАТО-а: „У оближњем селу Гораждевац живи ми најближа родбина, ту су ми и корени и гробови предака и ако се сад склоним и повучем, ко ће и њих, патријаршију и Србију да брани?”

Миловановић, учесник битке на Кошарама, први је војник који је одликован још током агресије НАТО-а на СРЈ. На редовно служење војног рока кренуо је као двадесетогодишњак, из Беочина, где је живео с родитељима, јуна 1998. године. После обуке у Нишу прекомандован је у 53. гранични батаљон у Ђаковици. Прва борбено искуство стекао је 14. децембра 1998. године, на планини Паштрик, код карауле Ликен.

„Првих дана агресије НАТО-а дежурао сам у центру везе у Ђаковици, био сам у сталном контакту с караулама, нашим заседама, патролама, извидницама... Током једног ноћног дежурства зачула се заглушујућа бука, а затим бљесак и снажна експлозија. Све што је било у просторији срушило се на мене. Осећао сам се као да су ми се сви органи померили. Излазим и кроз мркли мрак, дим и облак прашине на двадесетак метара назирем напуштени болнички стационар који је погођен… Гледам у просторију у којој сам до малопре радио и схватам да је авионска ракета, чија је мета био оближњи репетитор, прошла кроз просторију и поред мене, погодила стационар... Нестварно али истинито”, прича Миловановић.

„На мотороли чујем позив ’Авала за тринаест’, што су били наши тајни називи, командант пита за мене. Сви су у чуду... Жив сам. Почињем да износим исправне уређаје, брзо их инсталирам, успостављам везу и настављам рад као да се ништа није догодило. Ујутру су нас опет надлетали непријатељски авиони”, каже Миловановић.

Својим храброшћу и непоколебљивошћу заслужио је одликовање – Медаљу за заслуге из области одбране и безбедности. У образложењу се истиче да је захваљујући његовом ангажовању у центру везе, на основу добијених података из више извора, правовременим обавештавањем омогућено благовремено измештање јединица, чиме их је сачувао од дејства авијације НАТО-а. Миловановић се данас, као ветеран, кроз удружење грађана „Бели чинови” из Беочина бори за побољшање статуса бораца и тражи измене закона којима би борци остварили заслужена права, укључујући и она из области пензионисања.

Битка на Кошарама трајала је до окончања агресије НАТО-а на СРЈ 10. јуна 1999. године, а четири дана касније Војска Југославије, на основу Кумановског споразума, практично непобеђена повукла се с Косова и Метохије.

„Присећам се 14. јуна, када сам у близини манастира Високи Дечани формирао колону и кренуо према централној Србији. По доласку у Брус, 53. гранични батаљон постројио се први пут у својој историји. Таква јединица се због специфичности задатака никада не постројава. Увек смо били распоређени на терену и никада пре није било прилике да се сви војници и официри нађу на једном месту. Много дужности сам у каријери обављао, али сам посебно поносан што сам био командант 53. граничног батаљона и што сам бранио нашу границу од Богићевице до Паштрика”, истакао је Шљиванчанин.

Невероватно, али херојска борба на Кошарама дуго је била тема о којој се тихо говорило. У Београду је тек 2020. године подигнут споменик херојима Кошара, а саобраћајница која спаја мост на Ади и Тошин бунар од 2017. године носи име Булевар хероја са Кошара.

Подвиг младића на редовном служењу војног рок

Карауле су бранили пре свега војници на редовном служењу војног рока, углавном мартовска генерација 1998. године, деветнаестогодишњаци и двадесетогодишњаци. Процењује се да је на ширем рејону Кошара ВЈ имала од око 1.200 до 1.500 бораца у најкритичнијим моментима, док су снаге ОВК бројале између 4.000 и 6.000 терориста. На Кошарама је страдало укупно 108 припадника Војске Југославије – 21 официр и подофицир, 50 младића на одслужењу војног рока, 13 војних обвезника-резервиста и 24 добровољца, укључујући и три Руса. За херојско понашање у одбрани државне границе одликована су два припадника 53. граничног батаљона: војник на одслужењу редовног војног рока Саша Миловановић и заменик команданта 53. граничног батаљона потпуковник Драгутин Димчевски. Снаге Војске Југославије у бици на Кошарама 1999. године, уз 53. гранични батаљон, чинили су делови 125. моторизоване бригаде, војна полиција из Београдског и Крагујевачког корпуса, делови 63. падобранске и 72. специјалне бригаде, 52. артиљеријска бригада, послуга система „стрела 2М” артиљеријско-ракетне бригаде ПВО и добровољци.