Насиље се више не сме толерисати

Ра­ту у Укра­ји­ни се не ви­ди крај, Бли­ски ис­ток је по­но­во у пла­ме­ну, Ки­на ша­цу­је Тај­ван, Трамп Ку­бу, а све ви­ше европ­ских зе­ма­ља вра­ћа оба­ве­зни вој­ни рок и го­во­ри о на­о­ру­жа­ва­њу. Кри­зе се пре­ли­ва­ју из еко­но­ми­је у по­ли­ти­ку, из по­ли­ти­ке у дру­штво, и чи­ни се да је гло­бал­ни по­ре­дак ушао у фа­зу у ко­јој ви­ше ни­ко са си­гур­но­шћу не мо­же да ка­же шта нас че­ка су­тра.

У та­квом све­ту, ра­зум­на дру­штва по­ку­ша­ва­ју да са­чу­ва­ју ми­ни­мум уну­тра­шње ста­бил­но­сти. Али не и Ср­би­ја. Не, дру­штве­на ста­бил­ност је из­гле­да за ме­ку­шце.

Ср­би­ја се ак­тив­но де­ста­би­ли­зу­је спо­ља и из­ну­тра, те не тре­ба чу­ди­ти што се ско­ро сва­ко­днев­но, без ика­квог за­зо­ра, на дру­штве­ним мре­жа­ма по­ја­вљу­ју по­ру­ке да „ово не­ће про­ћи без кр­ви” или „без на­си­ља” и да „из­бо­ри ни­су ре­ше­ње”. То ви­ше ни­су изо­ло­ва­ни ис­па­ди. То је обра­зац. А не­ко се озбиљ­но по­тру­дио да тај обра­зац фор­ми­ра.

По­сто­је они ко­ји без уви­ја­ња, без ика­квог стра­ха од од­го­вор­но­сти, пи­шу или ди­рект­но у ка­ме­ру из­го­ва­ра­ју прет­ње смр­ћу (пред­сед­ни­ку и Је­вре­ји­ма око ње­га) и по­зи­ва­ју на на­си­ље. Али ко су они ко­ји су све то ство­ри­ли?

Про­фе­со­ри, ана­ли­ти­ча­ри, ко­лум­ни­сти, са­мо­зва­ни про­фе­си­о­нал­ни но­ви­на­ри... Ин­те­лек­ту­ал­на ели­та ко­ја не мо­же да при­хва­ти чи­ње­ни­цу да је, упр­кос илу­зи­ја­ма ма­сов­но­сти на дру­штве­ним мре­жа­ма, број­ча­но не­ма ви­ше од ћа­ци­ја. Они не­ће ди­рект­но, они ће ин­ди­рект­но, ме­та­фо­рич­ки, упа­ко­ва­но у облан­ду по­зи­ва­ти на на­си­ље, крв и ха­ос на ули­ца­ма, оправ­да­ва­ти га и шти­ти­ти на­сил­ни­ке по сва­ку це­ну.

Та­ко ће про­фе­сор­ка с ФДУ ци­ти­ра­ти Во­ји­на Ди­ми­три­је­ви­ћа да „кад ра­ди­ка­ли до­ђу на власт не­ће би­ти из­бо­ра”, па ће то пре­у­зе­ти Но­ва С, Н1, ко­лум­ни­сти „Да­на­са”, „Вре­ме­на” и оста­ли ди­се­ми­на­то­ри. Све то, на­рав­но, у име „ана­ли­зе” с ци­љем да се уру­ши по­ве­ре­ње у ин­сти­ту­ци­је, де­мо­крат­ски про­цес и под­гре­је ат­мос­фе­ра у ко­јој су линч и на­си­ље ло­ги­чан ис­ход. Та­ко се до­би­ја са­вр­ше­на по­де­ла ра­да на оне ко­ји се ра­ди­ка­ли­зу­ју и оне ко­ји им да­ју ле­ги­ти­ми­тет пра­вед­ни­ка.

На­рав­но, елит­ни бло­ка­де­ри ни­кад не­ће пр­ља­ти ру­ке, јер за­бо­га, ни­су они за­вр­ша­ва­ли шко­ле да ра­де фи­зич­ке по­сло­ве. Њи­хо­во је да ини­ци­ра­ју на­си­ље и бу­ду му­зе мла­дим љу­ди­ма да оба­ве пр­ља­ви део по­сла, док ће они све то пра­ти­ти из удоб­но­сти сво­јих фо­те­ља, че­сто упра­во оних др­жав­них, и по­но­си­ти се успе­шно од­ра­ђе­ним по­слом – че­ка­ју­ћи на­гра­де и но­ве при­ви­ле­ги­је.

Кад на то до­да­мо ви­ше­го­ди­шњу кам­па­њу де­ху­ма­ни­за­ци­је оних ко­ји су чла­но­ви и гла­са­чи СНС-а, ко­ја се че­сто пре­ли­ва и на не­у­трал­не, сли­ка по­ста­је кри­стал­но ја­сна. Бло­ка­дер­ски на­ра­тив сме­шта их на ни­во го­ри од жи­во­ти­ња – као кре­зу­бе, глу­пе, уце­ње­не, као љу­де чи­ји глас не вре­ди. А кад не­ко­га та­ко пред­ста­виш, сле­де­ћи ко­рак ви­ше не де­лу­је као зло­чин већ као оправ­да­на ре­ак­ци­ја.

За­то да­нас има­мо по­ру­ке на дру­штве­ним мре­жа­ма „ко по­др­жа­ва СНС да ми се ви­ше не обра­ћа”, па све до то­га да де­ца тре­ба да пре­ки­ну кон­такт с ро­ди­те­љи­ма ако су при­ста­ли­це СНС-а. Дру­штво ко­је рас­ки­да по­ро­ди­це због по­ли­ти­ке на опа­сном је пу­ту.

Али мо­ра­мо се за­пи­та­ти да ли је сце­на­рио „ово не­ће про­ћи без на­си­ља” уоп­ште мо­гућ.

Ако по­гле­да­мо про­сеч­ног бло­ка­де­ра, с ро­зе ко­си­цом и 40 ки­ло­гра­ма с кре­ве­том, по­ми­сли­ли би­смо да је не­мо­гу­ће и да ни­је баш па­мет­но на­па­да­ти ло­ја­ли­сте ко­ји су ду­пло ве­ћи и ши­ри. Али то оне ко­ји ин­спи­ри­шу на на­си­ље не за­ни­ма, јер њи­хов је­ди­ни циљ је иза­зи­ва­ње ха­о­са у ко­јем ће бло­ка­де­ри из­гле­да­ти као жр­тве.

Што ви­ше на­си­ља, што ви­ше ин­ци­де­на­та, што ви­ше сни­ма­ка ко­ји мо­гу да се по­ша­љу у ино­стран­ство уз на­ра­тив ка­ко „зли ре­жим гу­ши сло­бо­де” и „би­је мла­де”, ка­ко би се има­ло што ви­ше ар­гу­ме­на­та да се тра­же сна­жне ре­ак­ци­је за­пад­них си­ла и санк­ци­је за функ­ци­о­не­ре вла­сти.

У том сми­слу, мо­жда је вре­ме да се др­жа­ви по­ста­ви јед­но јед­но­став­но пи­та­ње. Пред­сед­ник Алек­сан­дар Ву­чић нас је ви­ше пу­та упо­зо­ра­вао на гло­бал­не по­тре­се и пред­ви­ђао ра­то­ве и еко­ном­ске кри­зе, али би да­нас би­ло ва­жно да као гра­ђа­ни ове зе­мље чу­је­мо да ли смо у опа­сно­сти и шта ће др­жа­ва учи­ни­ти да нас за­шти­ти од бло­ка­дер­ског на­си­ља и сва­ко­днев­них прет­њи.

То­ле­рант­на по­ли­ти­ка пре­ма бло­ка­де­ри­ма у прет­ход­ном пе­ри­о­ду, ко­јом се хва­ле по­је­ди­ни функ­ци­о­не­ри вла­сти, ви­ше не да­је ре­зул­та­те, јер то­ле­ран­ци­ја под­ра­зу­ме­ва да с дру­ге стра­не има­те ра­зум­ну осо­бу чи­ји по­ступ­ци вас ни­ка­ко не угро­жа­ва­ју, ни­ти кр­ше ва­ша људ­ска пра­ва. Ов­де има­мо не­ра­зум­не осо­бе ко­је ма­сов­но кр­ше ту­ђа људ­ска пра­ва и до­сто­јан­ство и ту то­ле­ран­ци­је не сме би­ти.

Они ко­ји отво­ре­но при­зи­ва­ју на­си­ље и они ко­ји ин­спи­ри­шу и оправ­да­ва­ју на­си­ље мо­ра­ју би­ти ка­жње­ни, јер ина­че жи­ви­мо на Ди­вљем за­па­ду, где бе­сна ру­ља мо­же да лин­чу­је ко­га год же­ли. Не­ка бу­де млад ко­ли­ко хо­ће, сту­дент ко­ли­ко хо­ће, про­фе­сор ко­ли­ко хо­ће, кан­ди­дат за Але­ју за­слу­жних гра­ђа­на ко­ли­ко хо­ће, та­кве ства­ри се ви­ше не сме­ју то­ле­ри­са­ти! На­си­ље се не сме то­ле­ри­са­ти!

За раз­ли­ку од Бо­ри­са Нов­ко­ви­ћа, ко­ји у пе­сми ка­же „би­ће ра­та, ка­жу сви, ал’ ја ћу умри­је­ти од љу­ба­ви”, у овом сце­на­ри­ју се не уми­ре од љу­ба­ви, већ од мр­жње ко­ју смо на вре­ме мо­гли да пре­по­зна­мо и за­у­ста­ви­мо.

*Уред­ник ма­га­зи­на „Оп­ти­мист”

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа