Вештачка интелигенција и устав

Не­дав­но је пре­сти­жни не­дељ­ник „Њу­јор­кер” об­ја­вио текст под на­сло­вом „Да ли је ве­штач­кој ин­те­ли­ген­ци­ји по­тре­бан устав?” Аутор члан­ка Џил Ле­пор ука­зу­је на за­бри­ња­ва­ју­ћи тренд – пи­та­ње од­го­вор­но­сти, ко­је је тра­ди­ци­о­нал­но би­ло у ис­кљу­чи­вој над­ле­жно­сти др­жа­ве и уста­ва, све ви­ше се из­ме­шта ка при­ват­ним ком­па­ни­ја­ма ко­је раз­ви­ја­ју нај­ра­зли­чи­ти­је мо­де­ле ве­штач­ке ин­те­ли­ген­ци­је. Из ове тран­сфор­ма­ци­је про­из­ла­зи ду­бо­ки де­мо­крат­ски па­ра­докс – док дру­штве­на и еко­ном­ска моћ ве­штач­ке ин­те­ли­ген­ци­је екс­по­нен­ци­јал­но ра­сту, ње­ни про­це­си од­лу­чи­ва­ња оста­ју го­то­во пот­пу­но из­ван ме­ха­ни­за­ма де­мо­крат­ске кон­тро­ле. Дру­гим ре­чи­ма, су­о­ча­ва­мо се са си­ту­а­ци­јом у ко­јој при­ват­ни ал­го­рит­ми пре­у­зи­ма­ју функ­ци­је јав­ног по­рет­ка, али без ијед­ног тра­ди­ци­о­нал­ног ин­стру­мен­та за „об­у­зда­ва­ње” њи­хо­ве мо­ћи. Сто­га нас овај фе­но­мен вра­ћа на основ­но устав­но­прав­но пи­та­ње – ка­ко по­ста­ви­ти гра­ни­це но­вој вла­сти ко­ја ни­је ни др­жав­на, ни де­мо­крат­ска, а ипак об­ли­ку­је дру­штве­не и еко­ном­ске од­но­се?

Пи­та­ње да ли је ве­штач­кој ин­те­ли­ген­ци­ји по­тре­бан устав на пр­ву зву­чи као те­ма из на­уч­не фан­та­сти­ке, али је у су­шти­ни ста­ро устав­но­прав­но пи­та­ње – ка­ко огра­ни­чи­ти но­ве об­ли­ке вла­сти? Пр­ви устав­ни тек­сто­ви на све­ту на­ста­ли су као бра­на са­мо­во­љи, пре­тва­ра­ју­ћи лич­ну моћ по­је­ди­на­ца у ин­сти­ту­ци­о­на­ли­зо­ва­ни по­ре­дак. Да­нас се по­ја­вљу­је но­ва вр­ста вла­сти ко­ја ни­је те­ри­то­ри­јал­но огра­ни­че­на и ни­је пред­мет де­мо­крат­ске кон­тро­ле, а ипак знат­но ути­че на зна­ње, ин­фор­ма­ци­је, вој­ску, еко­но­ми­ју и по­ли­ти­ку.

Про­блем је што се пра­ви­ла ве­за­на за ве­штач­ку ин­те­ли­ген­ци­ју до­но­се уну­тар при­ват­них ком­па­ни­ја, а не за­ко­но­дав­них те­ла. Ком­па­ни­је та­ко по­ста­ју де фак­то твор­ци ди­ги­тал­них нор­ми, ко­је ути­чу на јав­ни жи­вот без из­бор­ног ле­ги­ти­ми­те­та. У та­квом по­рет­ку тех­но­ло­ги­ја пре­ста­је да бу­де са­мо алат и по­ста­је са­мо­ста­лан из­вор вла­сти и мо­ћи, ко­ји по­се­ду­је спо­соб­ност да на­гра­ђу­је и усме­ра­ва по­на­ша­ње по­је­ди­на­ца, ми­мо уста­ва и за­ко­на. Пра­во је увек ка­сни­ло за тех­но­ло­ги­јом, али је на кра­ју успе­ва­ло да ус­по­ста­ви гра­ни­це – ин­ду­стриј­ска ре­во­лу­ци­ја нам је „до­не­ла” рад­но пра­во и пра­во кон­ку­рен­ци­је, ин­тер­нет је по­кре­нуо пра­во за­шти­те по­да­та­ка. Да­нас је слич­но и ка­да је реч о ве­штач­кој ин­те­ли­ген­ци­ји – про­блем ни­је у тех­но­ло­ги­ји већ у ње­ном ути­ца­ју на жи­во­те љу­ди и пи­та­њу ка­ко обез­бе­ди­ти људ­ска пра­ва у ди­ги­тал­ном про­сто­ру. Чи­ни се да се упра­во у овој тач­ки су­сре­та тех­но­ло­ги­је и људ­ских пра­ва ра­ђа кон­цепт ди­ги­тал­ног кон­сти­ту­ци­о­на­ли­зма, као по­тен­ци­јал­ни од­го­вор са­вре­ме­ног до­ба.

Ди­ги­тал­ни кон­сти­ту­ци­о­на­ли­зам за­и­ста би мо­гао да по­ста­не но­ва фор­ма устав­но­сти – као што је 19. век при­па­дао пар­ла­мен­ту, а 20. век био у зна­ку ја­ча­ња из­вр­шне вла­сти и со­ци­јал­них пра­ва, чи­ни се да ће оста­так 21. ве­ка би­ти у зна­ку бор­бе за за­шти­ту чо­ве­ка у од­но­су на ал­го­рит­ме. Сло­бо­де да­нас ни­су угро­же­не са­мо од стра­не др­жа­ве, већ и од ве­ли­ких кор­по­ра­ци­ја, ди­ги­тал­них мо­но­по­ла и са­мих ал­го­ри­та­ма. Реч­ју, од ве­штач­ке ин­те­ли­ген­ци­је.     

У том кон­тек­сту, ја­вља се ди­ле­ма – да ли нам је за­и­ста по­тре­бан „устав за ве­штач­ку ин­те­ли­ген­ци­ју” ко­ји би фор­мал­но уре­дио но­ва пра­ви­ла ди­ги­тал­не „игре”, или је до­вољ­но да по­сто­је­ће устав­не нор­ме до­пу­ни­мо та­ко да мо­гу да „укро­те” ве­штач­ку ин­те­ли­ген­ци­ју? Пр­ви при­ступ под­ра­зу­ме­ва ства­ра­ње спе­ци­фич­ног прав­ног окви­ра за тех­но­ло­ги­ју, али но­си ри­зик фраг­мен­та­ци­је прав­них по­ре­да­ка и „фо­си­ли­за­ци­је” нор­ми, јер је те­шко ис­пра­ти­ти бр­зи­ну на­прет­ка тех­но­ло­ги­је, као и се­гре­га­ци­је људ­ских и ди­ги­тал­них ин­те­ре­са. Дру­ги при­ступ ин­си­сти­ра на то­ме да људ­ска пра­ва и де­мо­крат­ски ме­ха­ни­зми ва­же и у ди­ги­тал­ном про­сто­ру, те да се ве­штач­ка ин­те­ли­ген­ци­ја мо­ра без­у­слов­но укло­пи­ти у по­сто­је­ће прав­не по­рет­ке.

Сто­га, пи­та­ње ве­штач­ке ин­те­ли­ген­ци­је и уста­ва ни­је пи­та­ње бу­дућ­но­сти ма­ши­на већ са­да­шњо­сти љу­ди. Као што је не­ка­да би­ло пре­суд­но огра­ни­чи­ти моћ мо­нар­ха, па по­том и др­жа­ве, да­нас је иза­зов ка­ко огра­ни­чи­ти ал­го­ри­там. Од­го­вор на ову ди­ле­му од­ре­ди­ће ка­ко ће­мо у бу­дућ­но­сти раз­у­ме­ти сло­бо­ду, од­го­вор­ност и са­му иде­ју устав­но­сти – и да ли ће људ­ска пра­ва оста­ти над­моћ­на у све­ту ко­ји све ви­ше об­ли­ку­ју не­ви­дљи­ви ди­ги­тал­ни за­ко­ни. 

*Аси­стент на Прав­ном фа­кул­те­ту Уни­вер­зи­те­та у Бе­о­гра­ду

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек уређивачку политику листа