Veštačka inteligencija i ustav

Ne­dav­no je pre­sti­žni ne­delj­nik „Nju­jor­ker” ob­ja­vio tekst pod na­slo­vom „Da li je ve­štač­koj in­te­li­gen­ci­ji po­tre­ban ustav?” Autor član­ka Džil Le­por uka­zu­je na za­bri­nja­va­ju­ći trend – pi­ta­nje od­go­vor­no­sti, ko­je je tra­di­ci­o­nal­no bi­lo u is­klju­či­voj nad­le­žno­sti dr­ža­ve i usta­va, sve vi­še se iz­me­šta ka pri­vat­nim kom­pa­ni­ja­ma ko­je raz­vi­ja­ju naj­ra­zli­či­ti­je mo­de­le ve­štač­ke in­te­li­gen­ci­je. Iz ove tran­sfor­ma­ci­je pro­iz­la­zi du­bo­ki de­mo­krat­ski pa­ra­doks – dok dru­štve­na i eko­nom­ska moć ve­štač­ke in­te­li­gen­ci­je eks­po­nen­ci­jal­no ra­stu, nje­ni pro­ce­si od­lu­či­va­nja osta­ju go­to­vo pot­pu­no iz­van me­ha­ni­za­ma de­mo­krat­ske kon­tro­le. Dru­gim re­či­ma, su­o­ča­va­mo se sa si­tu­a­ci­jom u ko­joj pri­vat­ni al­go­rit­mi pre­u­zi­ma­ju funk­ci­je jav­nog po­ret­ka, ali bez ijed­nog tra­di­ci­o­nal­nog in­stru­men­ta za „ob­u­zda­va­nje” nji­ho­ve mo­ći. Sto­ga nas ovaj fe­no­men vra­ća na osnov­no ustav­no­prav­no pi­ta­nje – ka­ko po­sta­vi­ti gra­ni­ce no­voj vla­sti ko­ja ni­je ni dr­žav­na, ni de­mo­krat­ska, a ipak ob­li­ku­je dru­štve­ne i eko­nom­ske od­no­se?

Pi­ta­nje da li je ve­štač­koj in­te­li­gen­ci­ji po­tre­ban ustav na pr­vu zvu­či kao te­ma iz na­uč­ne fan­ta­sti­ke, ali je u su­šti­ni sta­ro ustav­no­prav­no pi­ta­nje – ka­ko ogra­ni­či­ti no­ve ob­li­ke vla­sti? Pr­vi ustav­ni tek­sto­vi na sve­tu na­sta­li su kao bra­na sa­mo­vo­lji, pre­tva­ra­ju­ći lič­nu moć po­je­di­na­ca u in­sti­tu­ci­o­na­li­zo­va­ni po­re­dak. Da­nas se po­ja­vlju­je no­va vr­sta vla­sti ko­ja ni­je te­ri­to­ri­jal­no ogra­ni­če­na i ni­je pred­met de­mo­krat­ske kon­tro­le, a ipak znat­no uti­če na zna­nje, in­for­ma­ci­je, voj­sku, eko­no­mi­ju i po­li­ti­ku.

Pro­blem je što se pra­vi­la ve­za­na za ve­štač­ku in­te­li­gen­ci­ju do­no­se unu­tar pri­vat­nih kom­pa­ni­ja, a ne za­ko­no­dav­nih te­la. Kom­pa­ni­je ta­ko po­sta­ju de fak­to tvor­ci di­gi­tal­nih nor­mi, ko­je uti­ču na jav­ni ži­vot bez iz­bor­nog le­gi­ti­mi­te­ta. U ta­kvom po­ret­ku teh­no­lo­gi­ja pre­sta­je da bu­de sa­mo alat i po­sta­je sa­mo­sta­lan iz­vor vla­sti i mo­ći, ko­ji po­se­du­je spo­sob­nost da na­gra­đu­je i usme­ra­va po­na­ša­nje po­je­di­na­ca, mi­mo usta­va i za­ko­na. Pra­vo je uvek ka­sni­lo za teh­no­lo­gi­jom, ali je na kra­ju uspe­va­lo da us­po­sta­vi gra­ni­ce – in­du­strij­ska re­vo­lu­ci­ja nam je „do­ne­la” rad­no pra­vo i pra­vo kon­ku­ren­ci­je, in­ter­net je po­kre­nuo pra­vo za­šti­te po­da­ta­ka. Da­nas je slič­no i ka­da je reč o ve­štač­koj in­te­li­gen­ci­ji – pro­blem ni­je u teh­no­lo­gi­ji već u nje­nom uti­ca­ju na ži­vo­te lju­di i pi­ta­nju ka­ko obez­be­di­ti ljud­ska pra­va u di­gi­tal­nom pro­sto­ru. Či­ni se da se upra­vo u ovoj tač­ki su­sre­ta teh­no­lo­gi­je i ljud­skih pra­va ra­đa kon­cept di­gi­tal­nog kon­sti­tu­ci­o­na­li­zma, kao po­ten­ci­jal­ni od­go­vor sa­vre­me­nog do­ba.

Di­gi­tal­ni kon­sti­tu­ci­o­na­li­zam za­i­sta bi mo­gao da po­sta­ne no­va for­ma ustav­no­sti – kao što je 19. vek pri­pa­dao par­la­men­tu, a 20. vek bio u zna­ku ja­ča­nja iz­vr­šne vla­sti i so­ci­jal­nih pra­va, či­ni se da će osta­tak 21. ve­ka bi­ti u zna­ku bor­be za za­šti­tu čo­ve­ka u od­no­su na al­go­rit­me. Slo­bo­de da­nas ni­su ugro­že­ne sa­mo od stra­ne dr­ža­ve, već i od ve­li­kih kor­po­ra­ci­ja, di­gi­tal­nih mo­no­po­la i sa­mih al­go­ri­ta­ma. Reč­ju, od ve­štač­ke in­te­li­gen­ci­je.     

U tom kon­tek­stu, ja­vlja se di­le­ma – da li nam je za­i­sta po­tre­ban „ustav za ve­štač­ku in­te­li­gen­ci­ju” ko­ji bi for­mal­no ure­dio no­va pra­vi­la di­gi­tal­ne „igre”, ili je do­volj­no da po­sto­je­će ustav­ne nor­me do­pu­ni­mo ta­ko da mo­gu da „ukro­te” ve­štač­ku in­te­li­gen­ci­ju? Pr­vi pri­stup pod­ra­zu­me­va stva­ra­nje spe­ci­fič­nog prav­nog okvi­ra za teh­no­lo­gi­ju, ali no­si ri­zik frag­men­ta­ci­je prav­nih po­re­da­ka i „fo­si­li­za­ci­je” nor­mi, jer je te­ško is­pra­ti­ti br­zi­nu na­pret­ka teh­no­lo­gi­je, kao i se­gre­ga­ci­je ljud­skih i di­gi­tal­nih in­te­re­sa. Dru­gi pri­stup in­si­sti­ra na to­me da ljud­ska pra­va i de­mo­krat­ski me­ha­ni­zmi va­že i u di­gi­tal­nom pro­sto­ru, te da se ve­štač­ka in­te­li­gen­ci­ja mo­ra bez­u­slov­no uklo­pi­ti u po­sto­je­će prav­ne po­ret­ke.

Sto­ga, pi­ta­nje ve­štač­ke in­te­li­gen­ci­je i usta­va ni­je pi­ta­nje bu­duć­no­sti ma­ši­na već sa­da­šnjo­sti lju­di. Kao što je ne­ka­da bi­lo pre­sud­no ogra­ni­či­ti moć mo­nar­ha, pa po­tom i dr­ža­ve, da­nas je iza­zov ka­ko ogra­ni­či­ti al­go­ri­tam. Od­go­vor na ovu di­le­mu od­re­di­će ka­ko će­mo u bu­duć­no­sti raz­u­me­ti slo­bo­du, od­go­vor­nost i sa­mu ide­ju ustav­no­sti – i da li će ljud­ska pra­va osta­ti nad­moć­na u sve­tu ko­ji sve vi­še ob­li­ku­ju ne­vi­dlji­vi di­gi­tal­ni za­ko­ni. 

*Asi­stent na Prav­nom fa­kul­te­tu Uni­ver­zi­te­ta u Be­o­gra­du

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek uređivačku politiku lista