Прво ћу у Србију, ми смо јединствен простор

Од нашег сталног дописника

Бањалука – Дејтонска самосталност није сецесија, већ право федералне јединице, што Република Српска јесте. Наша права су гарантована Дејтонским споразумом. Српска штити своје институције, имовину и народну вољу, без компромиса, рекао је Синиша Каран, председник Републике Српске. У разговору за „Политику”, првом од инаугурације за медије из Србије, он говори о одбрани аутономије, односима са Вашингтоном и Београдом, Русијом и Кином, о кризама које се приписују Српској, али и о томе како гледа на стабилност и дијалог унутар БиХ, објаснивши зашто би био озбиљно разочаран ако не би запао у немилост оних који су неуставним процесом против Милорада Додика покушали поништити народну вољу.

Избори за председника трајали су више од два месеца, уз понављање гласања и то после смене Милорада Додика?   

Деловање Кристијана Шмита било је неуставно и незаконито. Имао је савезнике у неуставном Суду БиХ и Тужилаштву БиХ, који су његове нелегалне одлуке прихватали као законе, како би елиминисали и поништили народну вољу. Срушили су изборне принципе на којима почива и Устав БиХ. Народ је изабрао Додика за председника Републике Српске, народ га није сменио и ово је тај изборни мандат. Ове изборе нисмо хтели, ЦИК је учествовао у рушењу уставног поретка Републике Српске и БиХ. С наше стране урадили смо све што је било неопходно да народ поново, кроз избор мене, изабере Додика. Народ је изабрао политике које су, заправо, срушиле Шмита, дакле, поново је победио народ, као и Додик и политике двадесетогодишње одбране Српске. Нападом на политике Српске Шмит је напао Српску, јер су те политике препознате као брана унитаризацији и стварању антидејтонске БиХ као државе само једног народа. Суштина је, дакле, била оспоравање народне воље.

Која је то политика коју намеравате да заступате?

Ту немамо никакву дилему. Тридесет година се неуставно и незаконито урушава Република Српска кроз наметнуте одлуке високих представника и Уставног суда БиХ, као и подзаконским актима Савета министара БиХ и другим притисцима споља. Три деценије уназад могу се описати као процес унитаризације, иако БиХ није унитарна држава, већ сложена федерална заједница. Када рушите концепт државног уређења, стварате простор да народ који има више руку прегласа друга два народа, а то није дејтонска БиХ, већ држава по принципу „један човек – један глас”. Таква држава не обезбеђује равноправност, већ доминацију. Управо је прегласавање у СР БиХ довело до њеног распада и формирања Републике Српске. БиХ је асиметрична федерација у којој су два ентитета и три народа носиоци суверенитета. Све то пише у Уставу БиХ. Ово нису политички ставови. С друге стране, унитаризам је политички процес, неуставан и заснован на сили и претњама.

Да ли је дејтонска самосталност нека „сецесија”?

То је управо облик државног уређења о којем говорим и који је у Дејтону договорен. БиХ је sui generis, лабава федерација, то јесте земља конфедерално-федералног типа, јер је Устав БиХ део међународног уговора, а конфедерације настају баш таквим актима. Али 30 година потенцира се централизам, чему је претходило разбијање дејтонског концепта, па сада имамо сукоб антидејтонског и дејтонског. Српски народ се снажно залаже за дејтонску структуру. Када бисмо се вратили 30 година уназад, видели бисмо да је Српска у пуном смислу била држава, са својом војском, граничном полицијом, правосуђем, обавештајном службом... Због процеса растакања „Дејтона” ми то данас немамо. Зато говоримо о дејтонској самосталности, посебно јер немам никакву дилему да се СР БиХ распала, исто као што је Бадинтерова комисија констатовала распад СФРЈ. Иако је Устав из 1974. говорио о самосталности народа, а не република, распад СФРЈ догодио се по авнојевским принципима, чиме је разбијено јединство српског бића. Исто тако се распала и СР БиХ, а Република Српска је била држава у пуном капацитету. Доказ за то је Вашингтонски споразум, којим је 1994. настала Федерација БиХ, остављајући јој могућност конфедералних односа с Хрватском, па чак и уз документ којим је предвиђено да се са Републиком Српском дефинишу питања граница – што је било њихово признање Републике Српске. Потом је 1995. године, спајањем, настала нова БиХ, са измењеном унутрашњом структуром и пуним суверенитетом ентитета, од којих је и настала, уз делимичан суверенитет према споља. То је дејтонска самосталност.

Ипак, колико год ваши ставови били базирани на Уставу и „Дејтону”, они се неће свидети центрима који су „сменили” Додика, па бисте и Ви могли пасти у немилост...

Тридесет година су у немилости сви који су овако говорили. Бићу веома разочаран ако не будем пао у немилост, јер намеравам да беспрекорно испуњавам своју уставну и моралну обавезу – да штитим Српску. Високи представници сменили су више од 500 наших функционера – све који су били сметња унитарној БиХ, и то под обрнутим наративом да смо ми ти који рушимо Дејтонски споразум. Сигурно ћу се наћи на удару, јер ћу, по цену свега – апсолутно свега – бранити статус Републике Српске и српског народа, а то пре свега значи одбрану наше аутономије.

Поводом нових иницијатива из Сарајева да се имовина укњижи на ниво БиХ, где видите црвену линију испод које РС неће ићи?

Када је реч о имовини, држаћемо се искључиво уставних одредби, без политике. А према Уставу БиХ имовина припада Републици Српској и Федерацији БиХ. Устав БиХ је део међународног права, није донет од стране домаћих институција, али је амандманом за Брчко на неки начин постао део домаћег права. Специфичност Дејтонског споразума јесте у томе што сам дозвољава промену Устава БиХ, што није уобичајена пракса тако насталих докумената. Поред Устава БиХ, који јасно смешта имовину у надлежност ентитета, ту су и анекси осам и девет, који говоре о јавним предузећима и националним споменицима и потврђују да је имовина ентитетска. Даље, чак и та спорна забрана располагања имовином, наметнута од стране високих представника признаје да је имовина власништво ентитета и само прописује њену привремену забрану. Дистрикт Брчко је сву имовину пренео на себе. Уставни суд БиХ је одлучујући о питањима приватизације предузећа и банака потврдио да Српска има право да регулише имовинскоправне односе. Чак и високи представници, када говоре о сукцесији потврђују да то питање нема везе с имовинским односима у БиХ. Домаћи лидери у БиХ су 2007. постигли споразум о располагању војном имовином и утврдили да су ентитети њени власници. Све су то егзактни докази о власништву над имовином. Међутим, притисак међународне заједнице, уз директно деловање на Уставни суд, мења наратив и реторику, услед чега су оспорени наши закони о пољопривредном земљишту, шумама и водама. Али чак ни Уставни суд не каже чија је имовина, већ да то питање треба решити у Парламентарној скупштини БиХ.

Ипак, имовина делује као судбинско питање, посебно сада када од тога зависе и неке америчке инвестиције, попут гасовода.

Управо тако, јер то није питање само јавних добара и својине, већ је нераскидиво повезано с амбицијама за даљу унитаризацију. Српска и сада има државотворне атрибуте, а један од њих је имовина. Зато се настоји елиминисати тај кључан елемент државности. Српска је, као власник имовине, спремна да уступи на коришћење институцијама БиХ оно што им је потребно за рад, али мора да се зна да је то наша имовина.

С тим у вези, појавиле су се спекулације да би Кристијан Шмит могао напустити БиХ у октобру, ради пензионисања. Шта у случају да се сети да у задњем тренутку нешто наметне?

Високи представници направили су толико зла да је штета немерљива. Рушен је Дејтонски споразум, али само у једном смеру – против аутономије и ингеренција Српске. Сваки од њих доприносио је да исцрпи биће Српске које је унела у БиХ. Сетимо се њихових одлука и одлука Уставног суда, када су елиминисали нашу симболику укидајући префикс „српски” за градове, грб и химну, све их је вређало, као и Дан Републике, па и питање имовине. Затим су наметнули правосудни систем БиХ, уз покушај да и све полицијске прерогативе пренесу у Сарајево. Сваки је нанео штету намећући укупно 913 одлука којима је мењана уставна структура, искључиво на штету српског народа. Када смо мислили да је достигнут врхунац антиуставног деловања, појавио се Шмит, који није високи представник, и директно интервенисао у Кривични закон БиХ, чак без намере да, као његови претходници, барем затражи да се то легитимише кроз усвајање у домаћој институцији. Тиме је показао да је БиХ колонија невиђених размера, јер се и у колонијама нешто поштовало – постојала су правила и писани оквири, док у Анексу 10 нема говора о задирању у законодавну власт. О томе треба да размисле они који се заклињу у суверенитет БиХ, а управо они највише позивају Шмита да делује, што историја и наука тешко могу да објасне.

Да ли Српска тражи повратак на изворни Дејтон или излаз из постојећег уставног оквира БиХ?

Изворни Дејтон је наше стално усмерење и бранићемо га колико год буде потребно, и све оно што је неуставно пренесено ћемо враћати. Оптуживали су нас за сецесију, али ми о томе никада нисмо говорили, већ о дејтонској самосталности, коју и сада имамо као федерална јединица унутар БиХ, по уставној норми. Постојала је замка звана „пет плус два” о условима за укидање ОХР-а, која је дошла од страног фактора када су видели да домаћи лидери почињу сами да се договарају. У том пакету кључна је имовина, а они су одредили да ће сами проценити када су услови испуњени, што би, по њиховом сценарију, било када останемо без свега. С друге стране, за нас је кључно „четири плус три”: народна воља која је створила Српску и на којој почивају наше институције; међународна верификација Српске кроз Дејтонски споразум чијих анекса смо потписници; економска аутономија и снага наших политичких институција. Три додатна принципа, која нам даје Устав су подела надлежности, паритет и једнакоправност, као и консензус при доношењу одлука. Против њихових „пет плус два”, ми имамо своја „четири плус три”.

Како одговарате на оптужбе да Српска производи кризе уместо да нуди компромисе? Видите ли уопште саговорника у Сарајеву за озбиљан дијалог или је тај канал трајно затворен?

Овог часа ми немамо саговорнике у ФБиХ. Имали смо их 2007. године, чак и по питању имовине, али онда се умешала међународна заједница. Саговорнике немамо због дела међународне заједнице који је и даље против Српске. Оног часа када нико не буде стајао ни на чију страну, званичници у ФБиХ ће постати наши саговорници. Они још вуку неку снагу и подршку за процес унитаризације, која је сада минорна, али када и она нестане, имаћемо саговорнике. Ми бисмо, због стабилности, волели да се то догоди што пре.

Очито је да се ту нешто мења. Ваш први састанак био је с дипломатом САД, уз недавне посете представника РС Вашингтону. Шта Српска, заправо, очекује од Вашингтона?

Не само од Вашингтона, геополитички односи се седмично мењају, темпом и обимом који су некада били деценијски. Српска је мудром политиком препознала те процесе на време. Једни смо од ретких који имају добре односе и са Истоком и са Западом, најмоћнијим државама и силама. То је привилегија и заслуга коју је мало ко имао прилику да стекне. Давно смо кренули у стварање стратешких односа с многим земљама – САД, Русијом, Кином, Мађарском, а о Србији нема потребе ни говорити, јер ми смо део јединственог простора. Такође, имамо контакте и са одређеним структурама унутар ЕУ које имају објективнију слику о региону, БиХ и Републици Српској иако нам званична политика њихових држава није наклоњена. Притисак на Српску је смањен, ми смо за столом, а не на столу. Имамо директне односе са њима, а смањен је утицај оних у Сарајеву који су били учесници спорних процеса. Стратешка партнерства су видљива и не односе се само на политику, данас је политика веома блиска економији.

Прва честитка стигла вам је од председника Србије, а уједно и очекивање да Београд буде прва дестинација коју ћете посетити…

Здравствени проблеми које сам имао мало су пореметили планове, али са председником Вучићем сам у контакту. Прва посета ће, наравно, бити Србији. Разлози су вишеструки, пре свега ми Републику Српску и Републику Србију сматрамо јединственим историјским, националним и културним простором. Говоримо о једном те истом народу, наше историјске везе су део истоветне борбе за слободу, што је вечна тежња српског народа. О томе говори и Декларација Свесрпског сабора. Тај документ је сјајан и јасно дефинише да је наш народ и даље изложен нападима и да захтева заштиту. Срби су део једног народа где год да живе и имају своје две „матице” – Србију и Српску. Наш национални идентитет је јединствен, а распад Југославије показао нам је да смо нестали тамо где нисмо имали своју државу. Односи Српске и Србије данас су снажнији него икада захваљујући председницима Додику и Вучићу. Председници Вучић и Додик су ту сарадњу материјализовали до мере да не постоји наша локална заједница у којој Србија није учествовала у неком инфраструктурном пројекту. Одлазак код председника Вучића неће бити симболичан, већ суштински, да и ми покажемо да Србија, у складу са Декларацијом и Специјалним и паралелним везама, али и чињеницом да је Република Србија потписница Дејтонског споразума, а Српска потписник свих анекса тог међународног уговора, има пуно право да брине о статусу Републике Српске и да дневно комуницирамо. У Србији видимо не само историјског и идентитетског савезника већ и партнера за одбрану дејтонске структуре Републике Српске унутар БиХ.   ¶