Неизвесна судбина малог спорта

После недавно завршених Зимских олимпијских игара у Милану и Кортини доста се говорило о помало заборављеним зимским спортовима. Једна од актуелнијих ствари, поготово на друштвеним мрежама, била је расправа о евентуалној „крађи” коју је починила карлинг репрезентација Канаде. Наводно, један од чланова мушког тима два пута је додирнуо камен, што је изазвало бројне несугласице о томе да ли је то прекршај или „крађа”. Расправа је додатно појачана тиме што је Канада касније освојила златну медаљу.

Мали број људи упознат је са постојањем карлинга као спорта, а још је мањи број оних који знају његова правила. Самим тим није за чуђење то да јавност у нашој земљи никада није чула да Србија има свој карлинг тим. Додуше, Зимске олимпијске игре и даље делују као превелики залогај, али наш тим успевао је да оствари не тако безначајне резултате. Поготово имајући у виду инфраструктуру самог спорта.

Наша репрезентација је до сада била редовна чланица последње по рангу, Ц дивизије Европског првенства. Све до ове године Европско првенство у карлингу је било подељено на А, Б1, Б2 и поменуту Ц дивизију.

Србија је своје последње мечеве одиграла управо у оквиру овог такмичења, у мају прошле године. У шведском Остерсунду у полуфиналу је изгубила од Летоније (12-0), чиме је изгубила шансу за пролаз у Б дивизију, јер су даље пролазили само освајачи сребрне и златне медаље. У мечу за треће место Србија је била близу победе, али је на крају ипак била боља репрезентација Лихтенштајна (7-4).

Од ове године, такмичење за земље Старог континента ће се одвијати по принципу претквалификација за Светско првенство. Нови систем ће своју премијеру доживети од 4. до 13. маја у Љубљани, где ће наш карлинг тим тражити своје место међу најбољима.

У том подухвату постоји једна веома отежавајућа околност, а то је чињеница да наш карлинг тим преко године нема нити један тренинг пред кључна такмичења у овом спорту. Разлога за то има много, почевши од мале популарности овог спорта, па све до недовољно финансијских ресурса за спровођење оваквих акција. Све се заснива на ентузијазму малог броја људи, који често сами сносе трошкове одласка на међународна такмичења.

Ђорђе Нешковић, један од заљубљеника у карлинг и дугогодишњи капитен нашег тима, наводи да је таква ситуација и пред пут у Словенију.

„Видећемо шта ће донети нови систем такмичења са претквалификацијама за Светско првенство, можда ће нам то повећати шансе за успех а можда то и неће заживети. Србији свакако није лако да се истакне на карлинг мапи света, где је природно да доминирају скандинавске земље, уз Канаду, Америку и Шкотску – где је сам спорт и настао. Велика препрека за нас је што скоро све финансирамо сами, почевши од превоза и смештаја, а исти је случај и за предстојеће првенство у Љубљани. Практично немамо ниједног спонзора”, каже Нешковић.

Највећи проблем за карлинг у Србији је то што не постоје услови, нема ниједне ледене хале која је намењена искључиво за карлинг. Ситуација је таква зато што се овај спорт не игра на истом леду, под истим условима као што су они за хокејашке утакмице или за уметничко клизање, који су неупоредиво популарнији и заступљенији у друштву.

У Београду се карлинг највише играо у леденој дворани „Пионир”, али адаптација терена за карлинг траје најмање недељу дана због углачавања леда, промене система вентилације и многих других ствари. Све то повлачи доста неупражњених термина, а то свакако не иде у корист ни сталним корисницима дворане, као ни градској управи у Београду. Дворана са стазом за карлинг, дугачком 50 метара, са додатком свлачионица и свега неопходног за реализацију неке спортске активности, свакако јесте велика инвестиција, али у поређењу са улагањима у остале спортове, пресудно је то што је карлинг „мали спорт”.

„Српска карлинг заједница, која броји између 30 и 40 људи, већ пар година покушава да нађе плац на ком би направила барем две стазе на којима би могла да тренира и организује турнире. За ово такође постоји интересовање искључиво код неколицине нас, највероватније бисмо за трошкове сами морали да подигнемо кредит, али нам је неопходан терен искључиво за карлинг”, додаје Нешковић.

Највећи допринос за познавање и било какав успех карлинга у Србији направио је Марко Стојановић заједно са супругом Даром Граваром Стојановић. Стојановић је ту од самог почетка, он је основао Национални савез за карлинг Србије, а интересантно је да је његов пут наставља и његов син Филип који је у карлинг репрезентацији од 2013. године. Важно је напоменути да ће у Љубљани боје Србије бранити и подмлађени женски тим, али у самој промоцији овог спорта међу младима види се јасан пад у протеклој деценији. Неколико дана преношења најважнијих међународних такмичења не може се упоредити са некадашњим напорима да за карлинг сазна што више људи.

„С обзиром на то да у карлинг тиму игра по четири играча, на такмичењима наступају они најискуснији. Ја сам у карлингу од 2008. године, капитен сам од 2017, а са овим спортом упознао сам се случајно, преко телевизије. Пре десетак или петнаест година је било много више заинтересованих. Карлинг се играо и у клизалишту ’Пингвин’, било је и импровизованих стаза испод војних шатора на Старом ДИФ-у и на ’Ушћу’, за домаће али и међународне турнире. Протекле две године направили смо турнире у ’Пиониру’ да бисмо обележили годишњицу оснивања савеза, али сада је много теже приволети неког млађег за бављење овим спортом”, закључује Нешковић.

Бронза у Норвешкој 2013. године

Највећи успех карлинг тима Србије био је у Ц дивизији Европског првенства давне 2013. године. Наш тим је тада са само неколико тренинга обављених у норвешком Ставангеру стигао до бронзане медаље.

Успех у Шведској од прошле године добар је пример за поређење, јер је Србија дошла до четврте позиције са једним чланом који је први пут „стао на лед”. Једина припрема за овај наступ наше земље били су турнири у Санкт Петербургу, на које је била позвана 2024. и 2025. године.