Молитвено сећање на страдање Исуса Христоса

У храму Светог Саве на Врачару данас је, са благословом патријарха српског Порфирија, служена Света литургија којом је началствовао викарни епископ јенопољски Никон. У присуству великог броја верника, богослужење је протекло у духу тишине и побожности, истичући значај Васкрсења као коначне победе живота.

Литургијско славље пратило је појање Византијског хора „Мојсије Петровић“, док су у олтару саслуживали богослови. Обраћајући се вернима, владика Никон је указао на јединствени карактер Страсне седмице, нагласивши да она, својим догађајима, стоји изнад свих осталих недеља у години, позивајући вернике на дубоко промишљање о тајни страдања и Божије љубави према човеку.

– Бог наш ствара живот из небића у биће, али не живот који постоји сам за себе, већ живот по узору на Свету Тројицу – живот у заједници, у љубави, у непрекидном односу. Човек је створен као круна творевине, по лику и подобију Божјем, призван да живи у заједници са Творцем, али и са читавом творевином. Све у васељени сведочи о тој повезаности – од небеских сила до најситнијих честица. И човек је створен да живи у тој заједници, у живом односу са Богом. Међутим, падом, кроз превару змије, човек се удаљава од извора живота.

Владика је истакао да од тада почиње трагедија људске историје, али и непрестана чежња за повратком Богу.

– Ипак, човек није изгубио свој позив. Он и даље носи у себи потенцијал да се врати Богу, да обнови заједницу са Њим. Управо зато у овој седмици слушамо како Бог не жртвује ништа мање него Сина свога, да би Његовом жртвом спасао читав род људски.

Објаснио је да је Страсна седмица пуна догађаја који уче како да живимо путем Исуса Христоса.

– Видимо Христа који на Крсту говори: „Жено, ево ти сина“, и: „Сине, ево ти мајке“ – дарујући љубав и у највећем страдању. Видимо апостола Петра који се три пута одриче Христа, али се потом каје, и Господ му опрашта, јер је вера остала жива у његовом срцу. Видимо и два разбојника распета са Христом: један хули, а други се каје и говори: „Сети ме се, Господе, када дођеш у Царство своје“. И управо тај разбојник, у последњем тренутку свога живота, задобија рај. У томе је сва лепота и чудо хришћанства – да покајање никада није касно, да један искрени уздах може променити вечност. Адам није успео да сачува заједницу са Богом и изгубио је рај, али кроз Христа се рај поново отвара. Оно што човек није могао сам, Бог је учинио за нас. Зато све ово није само прича о прошлости – све се то дешава данас и сад. И ми смо позвани да уђемо у ту тајну, да се определимо, да ли ћемо бити са Христом или далеко од Њега. И већ сада, стојећи пред тајном Крста, можемо да наслутимо радост Васкрсења и да у срцу запевамо: Радости моја, Христос Васкрсе!