Кључ приватизације код поверилаца

Шабац – Хоће ли „Обојена металургија”, једна од две највеће непродате фабрике шабачке холдинг компаније „Зорка”, бити приватизована или ће отићи у ликвидацију? Ова друга могућност никоме није у интересу. Ни запосленима, али ни држави, јер би Србија у том случају остала без једине фабрике за прераду цинка као стратешког (берзанског) производа.

Судбина „Обојене металургије”, међутим, умногоме зависи од одлуке поверилаца, који би према новом моделу Министарства економије и регионалног развоја требало да дају сагласност за продају њене имовине.

– Оглас за продају наше фабрике, која се још налази у процесу реструктурирања, неће бити објављен док се не обезбеди пристанак фирми које поседују хипотеке. Реч је о основној хипотеци од 4,8 милиона долара датој „Балкан стилу” још деведесетих, а коју је касније откупио „Митал”, и која са каматама сада износи 5,9 милиона долара. Постоји и хипотека на иницијалне трошкове у износу од 2,5 милиона долара, којом се обезбедила индијска компанија „Бинани”, закупац фабрике од 2004. до 2006. године, али која је у том периоду инвестирала далеко више – каже за наш лист директор „Обојене металургије” Алекса Ковачевић.

Ова фабрика не ради од престанка закупа (истине ради, на јавни оглас се тада јавио само „Бинани”), који је прекинут два и по месеца пре истека трогодишњег рока, при чему је индијска компанија радницима остала дужна три и по плате и доприносе. Својевремено је имала око 600 запослених, а кроз разне социјалне програме тај број је сведен на 340. Ковачевић, ипак, тврди да су сачувани најбољи кадрови и да предузеће, које је у свету било препознатљиво по цинку изузетне чистоће (99,995 одсто), има перспективу, што су покушали да објасне и у елаборату упућеном Министарству економије и регионалног развоја.

– Капацитет фабрике је 30.000 тона металног цинка годишње, а усаглашавањем појединих погона продуктивност се може подићи за још 50 одсто. Наравно, за ово су потребна улагања од око 45 милиона долара, али инвестирање не мора бити одједном већ се може финансирати из текуће производње. Поређења ради, слична фабрика металног цинка у Пловдиву инвестирала је чак 150 милиона долара у погоне пржионице, сумпорне киселине и другу опрему, а анализе стручњака су показале да би по јединици производа наш улог био два пута мањи од бугарског – истиче Ковачевић.

Он објашњава да се производни поступак у шабачкој „Обојеној металургији” обавља по лиценци једне од најпознатијих светских компанија „Норцинк” (Норвешка) и помало се љути на медије који наводе да је реч о застарелој технологији. Проблем, према његовим речима, није у технолошком поступку већ у веома израубованој опреми која се користила деценијама и сада је потребно да буде зановљена. Поред производње цинка фабрика располаже и са две савремене ливнице, чији су програми веома широко применљиви, почев од аутомобилске индустрије.

Две трећине неопходних сировина „Обојена металургија” је набављала од рудника „Сува Руда” у Рашкој, „Грот” у Врању, „Рудника” у Горњем Милановцу и „Сасе” код Сребренице. У случају нежељеног расплета за шабачку фабрику, била би доведена у питање и најављена ревитализација више српских рудника, који би концентрат морали да нуде страним мешетарима. Затварање „Обојене металургије” створило би проблем и општини Шабац, којој би остала обавеза санације одлагалишта талога. На одлагалишту, које је на самом ободу града, налази се више од 300.000 тона талога, а процене су да би измештање и санација контаминираног терена коштала 15 милиона евра.

Два тендера за продају шабачке Холдинг компаније „Зорка”, у пакету са две највеће фабрике и десетак мањих зависних друштва, већ су пропала. Сада, док чекају сагласност компанија које држе кључ приватизације „Обојене металургије” по новопредложеном моделу, радници живе од субвенција државе која се месечно крећу око 15.000 динара.