Градови, гласови, песме

МАГИЈА МЕСТА
У есеју "Огледало или светиљка", пољски песник Адам Загајевски (1945) природу уметничке вокације доводи, наизглед парадоксално, у везу са магијом изгубљеног. "Пјаца Амфитеатро", у тосканском градићу Лука, пише он, малени је трг вазда запоседнут туристима, иако од романског амфитеатра ту није остало готово ништа. Али и тако, "покрадене лепоте", он зрачи. Можда понајвише из наше свести о његовом негдашњем постајању.
Много личнија, магија места зрачи из самог имена песниковог родног Лавова, који је у раној поезији Загајевског готово митски град, ког једва да памти, и који остаје на граници историјске збиље и недостајућег сећања. Озарује и тишти, тражи да се изнађе и догради. У поетици Загајевског - Лавов је свуда. Поетски топос изгубљеног - стваралачки и интелектуални изазов - узнемирује, сведочи, збира епохе и судбине, узраста у метафору преких измештања, похаране интиме, судбинског губитка, чије значење се преноси на све збирке рушевина што прете укупној човековој завичајности. Римски афитеатар и Лавов, антички и средњевековни градови, катедрале, бродови, "видљива су трансмисија историјског и културног наслеђа", на којој почива свет - онај, мистични, готово невидљив, о коме Загејевски пише и пева.

И у збирци Антене живот је грозница емигранта и туристе, људи раздружених самоћом метропола, међу трачницама нове судбине у којој су нам сви градови и подједнако познати, и страни. "Цигани вечерају,/као кад певају; /изнад њих беле зграде,/непознат језик". Песма Загајевског израста на свести о неизвесности и противностима, јер и нада и бол, заједно, чине непознати језик, свакодневну ивичност света, на којој се огледају "радосна лица путника, који можда путују/на предиван бал/или на погубљење". Постојање је вазда заљуљано, рањено, недовршено, и то осећање је песму "Покушај да опеваш осакаћени свет" (насталу пре 11. септембра 2001) учинило тако профетски убедљивом и ванревремено трагичном. Своје трактате празнине и ужаса Загајевски претапа у песме-есеје или реминисценције у којима је и кап тишине антологија најдубљих сећања, а сам песников аутопортет подвучен трансценденцијом. Посвете музици, сликарима које воли, или древним песницима - својој "браћи" што њему живе - истрајно, и са љубављу (љубав је ту "почетак бескраја") наглашавају двоструку структуру света, која управо у уметности унапређује своју невидљиву димензију, где се умови срећу, снаже унутрашње биће, и буде наду. Без ње би предео живота био тек мапа сигнала кратког домета, непозвезаних порука - велико, искидано платно на киши.

Загејевски је песник непоновљивих урбаних епифанија, и њихов мистични шал обавија света места постојања. И мачка пред кућом метафора је удубљености у огромни простор времена, као што очево "сећам се"открива стабло живота, а његова лична прозрења у свакој Помпеји разгрћу "сиву лаву времена". И походом у протеклу епоху, он сигурно иде у будућност, "као ходочасник у Рим", и сасвим поуздано зна да није "свака смрт/крај, нити свако ћутање тишина". Као што је и Херберт, његов велики учитељ, знао да - упркос празнини на мапама - Ласко постоји. И вратио се из ове ризнице облика, са лековитом спознајом: "грађанин сам Земље, и наследник не само Грка и Римљана, него готово бескрајности".

У есеју писаном поводом смрти Чеслава Милоша, песник свог другог великог учитеља слика као тркача што пред циљем, трзајем главе уназад, одаје почаст подвигу претходникã. Тај гест симетрије, каже он, повезује нас са њима, улива понос и храбри. То је онај зрак, о коме је писао сам Милош, што спаја вредности различитих временских слојева. "Чак и на дну пада нас уверава да глад, убиства, сиромаштво маса, ратови - нису неопходни - мада постоје". Тај облик цивилизације, што се издваја из линије песме - то су градови и гласови Загајевског, његово поимање поезије. "Дубље памћење и дубље братство", божанскост песме, њена етичност и религија, која памти ужас, а бира фрагмент цивилизацијског лука што сеже у будућност, следећи горљиви кликтај у нама. А управо тај кликтај нас, каже један упечатљив стих ове збирке, чини људима.