Gradovi, glasovi, pesme

MAGIJA MESTA
U eseju "Ogledalo ili svetiljka", poljski pesnik Adam Zagajevski (1945) prirodu umetničke vokacije dovodi, naizgled paradoksalno, u vezu sa magijom izgubljenog. "Pjaca Amfiteatro", u toskanskom gradiću Luka, piše on, maleni je trg vazda zaposednut turistima, iako od romanskog amfiteatra tu nije ostalo gotovo ništa. Ali i tako, "pokradene lepote", on zrači. Možda ponajviše iz naše svesti o njegovom negdašnjem postajanju.
Mnogo ličnija, magija mesta zrači iz samog imena pesnikovog rodnog Lavova, koji je u ranoj poeziji Zagajevskog gotovo mitski grad, kog jedva da pamti, i koji ostaje na granici istorijske zbilje i nedostajućeg sećanja. Ozaruje i tišti, traži da se iznađe i dogradi. U poetici Zagajevskog - Lavov je svuda. Poetski topos izgubljenog - stvaralački i intelektualni izazov - uznemiruje, svedoči, zbira epohe i sudbine, uzrasta u metaforu prekih izmeštanja, poharane intime, sudbinskog gubitka, čije značenje se prenosi na sve zbirke ruševina što prete ukupnoj čovekovoj zavičajnosti. Rimski afiteatar i Lavov, antički i srednjevekovni gradovi, katedrale, brodovi, "vidljiva su transmisija istorijskog i kulturnog nasleđa", na kojoj počiva svet - onaj, mistični, gotovo nevidljiv, o kome Zagejevski piše i peva.

I u zbirci Antene život je groznica emigranta i turiste, ljudi razdruženih samoćom metropola, među tračnicama nove sudbine u kojoj su nam svi gradovi i podjednako poznati, i strani. "Cigani večeraju,/kao kad pevaju; /iznad njih bele zgrade,/nepoznat jezik". Pesma Zagajevskog izrasta na svesti o neizvesnosti i protivnostima, jer i nada i bol, zajedno, čine nepoznati jezik, svakodnevnu ivičnost sveta, na kojoj se ogledaju "radosna lica putnika, koji možda putuju/na predivan bal/ili na pogubljenje". Postojanje je vazda zaljuljano, ranjeno, nedovršeno, i to osećanje je pesmu "Pokušaj da opevaš osakaćeni svet" (nastalu pre 11. septembra 2001) učinilo tako profetski ubedljivom i vanrevremeno tragičnom. Svoje traktate praznine i užasa Zagajevski pretapa u pesme-eseje ili reminiscencije u kojima je i kap tišine antologija najdubljih sećanja, a sam pesnikov autoportet podvučen transcendencijom. Posvete muzici, slikarima koje voli, ili drevnim pesnicima - svojoj "braći" što njemu žive - istrajno, i sa ljubavlju (ljubav je tu "početak beskraja") naglašavaju dvostruku strukturu sveta, koja upravo u umetnosti unapređuje svoju nevidljivu dimenziju, gde se umovi sreću, snaže unutrašnje biće, i bude nadu. Bez nje bi predeo života bio tek mapa signala kratkog dometa, nepozvezanih poruka - veliko, iskidano platno na kiši.

Zagejevski je pesnik neponovljivih urbanih epifanija, i njihov mistični šal obavija sveta mesta postojanja. I mačka pred kućom metafora je udubljenosti u ogromni prostor vremena, kao što očevo "sećam se"otkriva stablo života, a njegova lična prozrenja u svakoj Pompeji razgrću "sivu lavu vremena". I pohodom u proteklu epohu, on sigurno ide u budućnost, "kao hodočasnik u Rim", i sasvim pouzdano zna da nije "svaka smrt/kraj, niti svako ćutanje tišina". Kao što je i Herbert, njegov veliki učitelj, znao da - uprkos praznini na mapama - Lasko postoji. I vratio se iz ove riznice oblika, sa lekovitom spoznajom: "građanin sam Zemlje, i naslednik ne samo Grka i Rimljana, nego gotovo beskrajnosti".

U eseju pisanom povodom smrti Česlava Miloša, pesnik svog drugog velikog učitelja slika kao trkača što pred ciljem, trzajem glave unazad, odaje počast podvigu prethodnikã. Taj gest simetrije, kaže on, povezuje nas sa njima, uliva ponos i hrabri. To je onaj zrak, o kome je pisao sam Miloš, što spaja vrednosti različitih vremenskih slojeva. "Čak i na dnu pada nas uverava da glad, ubistva, siromaštvo masa, ratovi - nisu neophodni - mada postoje". Taj oblik civilizacije, što se izdvaja iz linije pesme - to su gradovi i glasovi Zagajevskog, njegovo poimanje poezije. "Dublje pamćenje i dublje bratstvo", božanskost pesme, njena etičnost i religija, koja pamti užas, a bira fragment civilizacijskog luka što seže u budućnost, sledeći gorljivi kliktaj u nama. A upravo taj kliktaj nas, kaže jedan upečatljiv stih ove zbirke, čini ljudima.