Вера, нација, инспирација

Трагалац за књижевним алузијама у роману Снег Орхана Памука могао би се изгубити у лавиринту узалудне борбе. Главни лик Ка алегоријским именом и марионетском улогом у политичком и љубавном, верском и завереничком колоплету догађаја отворено призива Кафкиног јунака; но стање његовог духа и душе наводи на поређења са Хансом Касторпом заглављеним у заснеженом санаторијуму, Џојсовим амбивалентним односом према вери, држави и нацији, Коулриџовом битком за инспирацију... Трагалац за политичким алузијама који би у криптичном имену главног јунака видео Кемала Ататурка а у теми романа крах турског секуларизма неће лутати ништа мање. Ипак, овај политичко-постмодерни роман није дело које користи вир литерарних и историјских алузија са циљем прикривања чињенице да, иако подсећа на многе књиге и идеје, заправо не личи ни на шта.

Пети Памуков роман преведен на српски описује труд да се нађе инспирација, смањи политичка напетост и прекине битка разлика у од свих заборављеном граду Карсу на крајњем североистоку Турске, на негдашњој граници Отоманског и Руског царства. Заробљен снегом са неба и снегом у имену (кар - снег), идеалан је кутак за загрљај економске кризе и верског жара. Након дванаестогодишњег политичког егзила у Немачкој а уочи локалних избора, Ка долази у Карс да би сачинио новинску репортажу о епидемији самоубистава међу девојкама. То је прилика да сагледа политичку кризу домовине распете између верских диспута и етничких сукоба, али и сопствену искорењеност. У сабласном граду указује се шанса за зацељење: Ка среће тиху патњу из младости, прелепу Свилу. Њена сестра Кадифа предводи девојке са велом, чија жеља да западне вредности споје са муслиманским идентитетом не посустаје ни пред казном избацивања са универзитета.

Снег је надреално сведочанство о турским реалијама, алегорични трактат о аутентичним напетостима између секуларизма и фанатизма, либерализма и традиционализма, прозападњачке елите и теоцентричног пука, кемалиста и исламиста. Самоубиства због забране ношења вела у исти мах су трагична и гротескна: она указују на неуспех једине секуларне револуције у исламском свету. Да ли жене себи одузимају живот у тренутку украденом између молитве и теленовеле како би сачувале понос или пак потврдиле пораз у бици за независност - то остаје тајна. Тајна је и може ли секуларизација спровођена са верском ригидношћу заиста бити гора од фанатизма. Псеудобрехтовски сценски спектакл "Моја домовина или мој вео" на патетично дидактичан начин оживљава избор Турске између ислама и секуларизације. Из времена ужагреног кемализма пренесена прича о девојци која спаљује вео да би живела контрастира се са одлуком девојака да умру како би сачувале вео.

Али, хамлетовски режирана представа претвара се у војни удар. Политички преврат има сва обележја позоришне илузије, и ту није крај збуњујућим амбиваленцијама - у роману дефилују злогласни исламски терориста прелепих плавих очију који је, заправо, фатални заводник, глумац поносан на физичку сличност са Ататурком који је опасни политички манипулатор, уредник локалних новина који вести и репортаже пише унапред. Секуларни и религиозни активизам сродни су по апсурду колико и мотиви изгубљене инспирације и изгубљене вере. Као какав модерни дервиш и медијум божанске речи, у налетима надахнућа и општем политичком нереду Ка исписује дуге песме, док истовремено покушава да освоји љубавни и социјални мир.

Снег губи на снази не само због уграђивања литерарних мотива у темеље политичке алегорије, већ и због шаблонске карактеризације: као да је било важније креирати палету политичких опредељења него парадигму својстава. Искупљује га клаустрофобична бајколикост, учена колико од Кафке толико и од Борхеса; искупљује га и маневар у најбољем маниру Џозефа Конрада са приповедачем Орханом, који накнадно повезује сведочења и документе у кохерентну целину приповести. Пишчев алтер его и пријатељ главног јунака је, тако, репортер с немогућим задатком да извести о свету магијског реализма.

Жалити што нема самодопадних вишкова ерудиције и имагинације којима је опточен роман Зовем се Црвено бесмислено је колико и приговарати због суфицита приче. Снежни наноси нису прогутали приповест, напротив - потцртали су њене обрисе и подсетили да у трагању за вером, нацијом и инспирацијом важи мангупска максима Чарлса Буковског која каже: "време рањава сва зацељења".