Vera, nacija, inspiracija

Tragalac za književnim aluzijama u romanu Sneg Orhana Pamuka mogao bi se izgubiti u lavirintu uzaludne borbe. Glavni lik Ka alegorijskim imenom i marionetskom ulogom u političkom i ljubavnom, verskom i zavereničkom kolopletu događaja otvoreno priziva Kafkinog junaka; no stanje njegovog duha i duše navodi na poređenja sa Hansom Kastorpom zaglavljenim u zasneženom sanatorijumu, Džojsovim ambivalentnim odnosom prema veri, državi i naciji, Koulridžovom bitkom za inspiraciju... Tragalac za političkim aluzijama koji bi u kriptičnom imenu glavnog junaka video Kemala Ataturka a u temi romana krah turskog sekularizma neće lutati ništa manje. Ipak, ovaj političko-postmoderni roman nije delo koje koristi vir literarnih i istorijskih aluzija sa ciljem prikrivanja činjenice da, iako podseća na mnoge knjige i ideje, zapravo ne liči ni na šta.

Peti Pamukov roman preveden na srpski opisuje trud da se nađe inspiracija, smanji politička napetost i prekine bitka razlika u od svih zaboravljenom gradu Karsu na krajnjem severoistoku Turske, na negdašnjoj granici Otomanskog i Ruskog carstva. Zarobljen snegom sa neba i snegom u imenu (kar - sneg), idealan je kutak za zagrljaj ekonomske krize i verskog žara. Nakon dvanaestogodišnjeg političkog egzila u Nemačkoj a uoči lokalnih izbora, Ka dolazi u Kars da bi sačinio novinsku reportažu o epidemiji samoubistava među devojkama. To je prilika da sagleda političku krizu domovine raspete između verskih disputa i etničkih sukoba, ali i sopstvenu iskorenjenost. U sablasnom gradu ukazuje se šansa za zaceljenje: Ka sreće tihu patnju iz mladosti, prelepu Svilu. Njena sestra Kadifa predvodi devojke sa velom, čija želja da zapadne vrednosti spoje sa muslimanskim identitetom ne posustaje ni pred kaznom izbacivanja sa univerziteta.

Sneg je nadrealno svedočanstvo o turskim realijama, alegorični traktat o autentičnim napetostima između sekularizma i fanatizma, liberalizma i tradicionalizma, prozapadnjačke elite i teocentričnog puka, kemalista i islamista. Samoubistva zbog zabrane nošenja vela u isti mah su tragična i groteskna: ona ukazuju na neuspeh jedine sekularne revolucije u islamskom svetu. Da li žene sebi oduzimaju život u trenutku ukradenom između molitve i telenovele kako bi sačuvale ponos ili pak potvrdile poraz u bici za nezavisnost - to ostaje tajna. Tajna je i može li sekularizacija sprovođena sa verskom rigidnošću zaista biti gora od fanatizma. Pseudobrehtovski scenski spektakl "Moja domovina ili moj veo" na patetično didaktičan način oživljava izbor Turske između islama i sekularizacije. Iz vremena užagrenog kemalizma prenesena priča o devojci koja spaljuje veo da bi živela kontrastira se sa odlukom devojaka da umru kako bi sačuvale veo.

Ali, hamletovski režirana predstava pretvara se u vojni udar. Politički prevrat ima sva obeležja pozorišne iluzije, i tu nije kraj zbunjujućim ambivalencijama - u romanu defiluju zloglasni islamski terorista prelepih plavih očiju koji je, zapravo, fatalni zavodnik, glumac ponosan na fizičku sličnost sa Ataturkom koji je opasni politički manipulator, urednik lokalnih novina koji vesti i reportaže piše unapred. Sekularni i religiozni aktivizam srodni su po apsurdu koliko i motivi izgubljene inspiracije i izgubljene vere. Kao kakav moderni derviš i medijum božanske reči, u naletima nadahnuća i opštem političkom neredu Ka ispisuje duge pesme, dok istovremeno pokušava da osvoji ljubavni i socijalni mir.

Sneg gubi na snazi ne samo zbog ugrađivanja literarnih motiva u temelje političke alegorije, već i zbog šablonske karakterizacije: kao da je bilo važnije kreirati paletu političkih opredeljenja nego paradigmu svojstava. Iskupljuje ga klaustrofobična bajkolikost, učena koliko od Kafke toliko i od Borhesa; iskupljuje ga i manevar u najboljem maniru Džozefa Konrada sa pripovedačem Orhanom, koji naknadno povezuje svedočenja i dokumente u koherentnu celinu pripovesti. Piščev alter ego i prijatelj glavnog junaka je, tako, reporter s nemogućim zadatkom da izvesti o svetu magijskog realizma.

Žaliti što nema samodopadnih viškova erudicije i imaginacije kojima je optočen roman Zovem se Crveno besmisleno je koliko i prigovarati zbog suficita priče. Snežni nanosi nisu progutali pripovest, naprotiv - potcrtali su njene obrise i podsetili da u traganju za verom, nacijom i inspiracijom važi mangupska maksima Čarlsa Bukovskog koja kaže: "vreme ranjava sva zaceljenja".