Србија већ прошла „мађарски сценарио“ – протест 15. марта није успео

Политичка дешавања у Мађарској и њихово тумачење у региону отворили су нови талас поређења са ситуацијом у Србији, али такве паралеле, како оцењује Дражен Живковић, оснивач портала Борба, више говоре о неразумевању политичке стварности него о стварним сличностима. У ауторском тексту објављеном на порталу Борба, Живковић указује да се актуелни мађарски сценарио не може механички пресликати на Србију, јер је, како наводи, Београд већ прошао кроз сличан покушај политичког „преокрета“ и то без успеха.

Као кључни тренутак, Живковић издваја 15. март 2025. године, који описује као дан када је, под снажним емоционалним набојем и наративом о корупцији, покушано да се ван институционалних оквира изнуди промена власти. Трагедија у Новом Саду, како се наводи, послужила је као окидач за мобилизацију и политички притисак, са намером да се из протестне енергије изнедри нови политички актер, својеврсни „српски Петер Мађар“.

Тај сценарио, међутим, није реализован. Управо у томе Живковић види суштинску разлику у односу на Мађарску, где је политичка промена, без обзира на турбуленције, ипак прошла кроз изборни и институционални процес. У Србији је, како се истиче, покушај био усмерен на брзу и ванинституционалну трансформацију, без јасне политичке структуре, легитимног лидера и разрађене стратегије.

Према оцени аутора, таква поставка није могла да донесе резултат. Напротив, уместо слабљења власти, дошло је до њеног додатног учвршћивања, док је протестна енергија остала неартикулисана и без политичког носиоца. Изостанак фигуре која би могла да преузме иницијативу и капитализује незадовољство означен је као један од кључних разлога неуспеха.

Живковић посебно указује на, како наводи, понављање истих грешака у делу опозиционог и протестног спектра, који и даље рачунају на снагу наратива и мобилизацију улице као довољан услов за политичку промену. Упозорава да политика не функционише по принципу „копи-пејст“, већ да исходе одређују конкретан контекст, структура и способност да се енергија преточи у институционалну снагу.

У том смислу, евентуални избори, како се наводи у тексту, не би представљали аутоматски моменат промене, већ пре тест реалног односа снага. Енергија која није претворена у политичку организацију, наратив без лидера и протест без стратегије, оцењује Живковић, не могу донети победу.

Уколико до изборног суочавања дође, аутор предвиђа да би главна линија поделе могла да се формира унутар самог опозиционог блока, између различитих актера који конкуришу за исто бирачко тело. Такав развој догађаја, како закључује, води ка унутрашњем надметању и расипању политичке енергије, док се исход у погледу победника не доводи у питање.

Политика, закључује Живковић у тексту објављеном на порталу Борба, не трпи илузије, а они који не извлаче поуке из сопствених неуспеха ризикују да их понављају. Србија је, како наводи, своју лекцију већ научила – остаје питање ко ће ту лекцију разумети.