Украјина жели да пресретне „орешник“ у свемиру

Украјина улази у амбициозан, али у овом тренутку тешко остварив пројекат формирања сопствених свемирских снага, са циљем да у наредних три до пет година прошири војне капацитете и одговори на изазове савременог ратовања. Ипак, реалност технолошког развоја и постојећих способности указује да је реч о плану који превазилази тренутне могућности Кијева.

Кључни мотив за овакву иницијативу лежи у настојању да се пронађе одговор на нове генерације ракетног наоружања, пре свега на руске хиперсоничне системе типа „Орешник“. Према доступним подацима, ова ракета делује на висинама већим од 100 километара, односно у домену свемира, што је изван домашаја класичних система противваздушне одбране који функционишу до око 30–40 километара висине. То практично значи да се одбрана од таквих пројектила мора изместити у потпуно нову оперативну сферу.

Управо у томе лежи суштина украјинских планова, пренос војних активности у свемир и изградња система који би омогућио рано откривање и евентуално пресретање ракета у почетној фази лета, пре раздвајања бојевих глава. Такав приступ није нов и представља темељ концепта противракетне одбране најразвијенијих војних сила, али захтева изузетно сложену инфраструктуру, укључујући сопствене сателите, напредне радарске системе и интегрисане командне центре.

Међутим, управо ту се показује највећа слабост украјинског плана. Без сопствене орбиталне инфраструктуре и независних извора обавештајних података, сваки покушај изградње свемирских снага остаје ограничен. Ослањање на изнајмљене сателите и податке савезника већ се показало као рањива тачка, јер у условима интензивних сукоба долази до кашњења у размени информација и ограничења у комуникационим системима, што директно утиче на оперативну ефикасност.

Истовремено, техничке карактеристике ракете „Орешник“ додатно усложњавају одбрамбене задатке. Реч је о систему домета до 5.500 километара, брзине која достиже и до 10 маха, са могућношћу ношења више маневарских бојевих глава. У таквим условима, прозор за пресретање је изузетно кратак и практично ограничен на почетну фазу лета, што захтева изузетно прецизне и брзе системе реаговања.

Све наведено упућује на закључак да су способности за пресретање оваквих ракета тренутно резервисане за ограничен број технолошки најразвијенијих држава. Реч је о комплексним системима који подразумевају деценије улагања, развоја и интеграције различитих војних и цивилних технологија. У том контексту, идеја да се у кратком року изгради функционалан свемирски одбрамбени систем делује више као политичка порука него као реалан војни план.

Додатну димензију даје и чињеница да су овакви системи изузетно рањиви у почетној фази развоја. Без комплетне индустријске и енергетске базе, инфраструктура неопходна за свемирске операције остаје лако уочљива и подложна дејству, што значајно умањује њену одрживост у условима оружаног сукоба.

Украјински планови, стога, отварају питање граница између амбиције и реалности у савременом ратовању. Иако је јасно да се војни сукоби све више померају ка свемиру као новој оперативној домени, исто тако је извесно да улазак у ту сферу захтева ресурсе и технолошки ниво који се не могу достићи у кратком року. У садашњим околностима, такве иницијативе више указују на тежњу ка демонстрацији стратешке самосталности него на постојање стварних капацитета да се она и оствари.