Боем са маказама

Од сезоне до сезоне модним пистама прошетају манекенке у колекцијама које ће се носити у наредном периоду, а онда се по узору на њих жене широм света заодену у сличне моделе. Међутим, на Новом Београду смо открили радњу која је већ на први поглед обећавала да ћемо наћи „крпице“ у којима ћемо бити примећени, препознатљиви, другачији. А креатор костима, пелерина, сукњи и панталона које су измамиле наше уздахе је – бродотехничар. Откуд он у свету женске моде? На почетку смо помисли да су томе кумовале његова супруга Љиљана и кћерке Ивана и Драгана.

– Ми смо ту да подржимо тату, да помогнемо, а све остало он ради по своме – каже Ивана, која је попут оца завршила средњу бродотехничку школу, али сад ради у Бечу као физиотерапеут, док Драгана вредно студира биохемију.

– Супруга је текстилни техничар. У ствари, њена струка је то што ја радим, али Љиљана не воли производњу – додаје Драган Бартолић Бартоло.

А како је и где он заволео овај занат, ни сам није знао да нам каже.

Боем с Чубуре

С поносом истиче да је одрастао на Чубури, која је одувек била позната као боемска четврт Београда, само су, за разлику од Скадарлије, где су кафанским животом царевали сликари, писци или политички дисиденти, чубурски боеми су махом били – мајстори. То је и један од разлога што и наш саговорник инсистира на чињеници да је једно време радио и као аутолимар.

– У средњој школи сам имао и своју групу „Пантери и голубица“, за коју сам писао текстове и певао. За бродоградњу ме је загрејао стриц који живи у Сплиту, он ми је показао како настаје брод од комада челика и лима.

(/slika2)Кад сам завршио школу, годинама сам радио у Бродоградилишту Београд где смо имали и културно-уметничко друштво, песничке вечери, часопис, клуб. Фирма нас је стипендирала за даље школовање – присећа се са носталгијом Бартоло.

Почетком деведесетих је радио за једну кипарску компанију и водио њихове објекте за ремонт, а 1992. године отишао у Бугарску и преузео велико бродоградилиште у Варни, у којем се ремонтовала и руска црноморска флота. Тамо је остао шест година а онда се 1999. године вратио у земљу.

– После тога дуго нисам радио. Жена је држала бутик. Имали смо добру сарадњу са многим трикотажерима, па сам 2005. године узео маказе у руке и кренуо да кројим, шијем, штрикам. Просто ме је материјал „прозвао“. Никада пре то нисам радио, али како видим тканину, знам шта ћу да направим. Неки пут се, додуше, и преварим.

Када сам се латио игле и маказа намера ми је била да направим нешто сасвим другачије. Рецимо, панталоне у три дела, на преклоп, па да су час дугачке панталоне, час бермуде... Или, исечем џемпер и убацим текстил, крзно, кожу, џинс... Зато никад немам два иста модела – објашњава наш саговорник.

Питамо га шта је потребно да би неко био успешан у овом послу, а он каже

да мора да познаје материјале, како се понашају, обрађују и спајају, па тек онда да формира неки свој стил.

Плете, шије и кува

Као шлаг на торту, Драган нас је повео у свој „погон“ који се налази у заједничким просторијама једне новобеоградске вишеспратнице, да нам покаже како штрика.

– Клот и фркет су превазиђени. Ја то већ две године радим на специјалној, компјутеризованој машини којој задам мустру коју хоћу, ставим калемове са плетивом и прионем на посао. Право да вам кажем, најлепше ми је у производњи, могу да остварим своје идеје, да креирам што сам замислио, ма колико то изгледало смело. У послу ми је од велике помоћи Драга Зубић, она уме да реализује моје идеје. Дешава ми се да јој нешто и не објасним до краја, а она је већ схватила шта хоћу! – објашњава наш домаћин. А што се тиче назива колекција, Драган шеретски објашњава: ова је „са једним пивом“, а има и смелије – „са два пива“.

Шта му је следеће на уму?

– Кафана! Зваће се „Кашика“ и служиће чорбу. И мени и пријатељима је доста „брзе хране“ – образлаже.

Биће како каже, у то не сумњамо, Чубурац је то. Остаје нам само да сачекамо отварање.