Boem sa makazama

Od sezone do sezone modnim pistama prošetaju manekenke u kolekcijama koje će se nositi u narednom periodu, a onda se po uzoru na njih žene širom sveta zaodenu u slične modele. Međutim, na Novom Beogradu smo otkrili radnju koja je već na prvi pogled obećavala da ćemo naći „krpice“ u kojima ćemo biti primećeni, prepoznatljivi, drugačiji. A kreator kostima, pelerina, suknji i pantalona koje su izmamile naše uzdahe je – brodotehničar. Otkud on u svetu ženske mode? Na početku smo pomisli da su tome kumovale njegova supruga Ljiljana i kćerke Ivana i Dragana.

– Mi smo tu da podržimo tatu, da pomognemo, a sve ostalo on radi po svome – kaže Ivana, koja je poput oca završila srednju brodotehničku školu, ali sad radi u Beču kao fizioterapeut, dok Dragana vredno studira biohemiju.

– Supruga je tekstilni tehničar. U stvari, njena struka je to što ja radim, ali Ljiljana ne voli proizvodnju – dodaje Dragan Bartolić Bartolo.

A kako je i gde on zavoleo ovaj zanat, ni sam nije znao da nam kaže.

Boem s Čubure

S ponosom ističe da je odrastao na Čuburi, koja je oduvek bila poznata kao boemska četvrt Beograda, samo su, za razliku od Skadarlije, gde su kafanskim životom carevali slikari, pisci ili politički disidenti, čuburski boemi su mahom bili – majstori. To je i jedan od razloga što i naš sagovornik insistira na činjenici da je jedno vreme radio i kao autolimar.

– U srednjoj školi sam imao i svoju grupu „Panteri i golubica“, za koju sam pisao tekstove i pevao. Za brodogradnju me je zagrejao stric koji živi u Splitu, on mi je pokazao kako nastaje brod od komada čelika i lima.

(/slika2)Kad sam završio školu, godinama sam radio u Brodogradilištu Beograd gde smo imali i kulturno-umetničko društvo, pesničke večeri, časopis, klub. Firma nas je stipendirala za dalje školovanje – priseća se sa nostalgijom Bartolo.

Početkom devedesetih je radio za jednu kiparsku kompaniju i vodio njihove objekte za remont, a 1992. godine otišao u Bugarsku i preuzeo veliko brodogradilište u Varni, u kojem se remontovala i ruska crnomorska flota. Tamo je ostao šest godina a onda se 1999. godine vratio u zemlju.

– Posle toga dugo nisam radio. Žena je držala butik. Imali smo dobru saradnju sa mnogim trikotažerima, pa sam 2005. godine uzeo makaze u ruke i krenuo da krojim, šijem, štrikam. Prosto me je materijal „prozvao“. Nikada pre to nisam radio, ali kako vidim tkaninu, znam šta ću da napravim. Neki put se, doduše, i prevarim.

Kada sam se latio igle i makaza namera mi je bila da napravim nešto sasvim drugačije. Recimo, pantalone u tri dela, na preklop, pa da su čas dugačke pantalone, čas bermude... Ili, isečem džemper i ubacim tekstil, krzno, kožu, džins... Zato nikad nemam dva ista modela – objašnjava naš sagovornik.

Pitamo ga šta je potrebno da bi neko bio uspešan u ovom poslu, a on kaže

da mora da poznaje materijale, kako se ponašaju, obrađuju i spajaju, pa tek onda da formira neki svoj stil.

Plete, šije i kuva

Kao šlag na tortu, Dragan nas je poveo u svoj „pogon“ koji se nalazi u zajedničkim prostorijama jedne novobeogradske višespratnice, da nam pokaže kako štrika.

– Klot i frket su prevaziđeni. Ja to već dve godine radim na specijalnoj, kompjuterizovanoj mašini kojoj zadam mustru koju hoću, stavim kalemove sa pletivom i prionem na posao. Pravo da vam kažem, najlepše mi je u proizvodnji, mogu da ostvarim svoje ideje, da kreiram što sam zamislio, ma koliko to izgledalo smelo. U poslu mi je od velike pomoći Draga Zubić, ona ume da realizuje moje ideje. Dešava mi se da joj nešto i ne objasnim do kraja, a ona je već shvatila šta hoću! – objašnjava naš domaćin. A što se tiče naziva kolekcija, Dragan šeretski objašnjava: ova je „sa jednim pivom“, a ima i smelije – „sa dva piva“.

Šta mu je sledeće na umu?

– Kafana! Zvaće se „Kašika“ i služiće čorbu. I meni i prijateljima je dosta „brze hrane“ – obrazlaže.

Biće kako kaže, u to ne sumnjamo, Čuburac je to. Ostaje nam samo da sačekamo otvaranje.