Између није правац

По­сто­ји јед­на за­блу­да ко­ја ле­по зву­чи, ду­го тра­је и ску­по ко­шта: да је му­дрост ста­ја­ти из­ме­ђу. Из­ме­ђу ве­ли­ких си­ла, из­ме­ђу су­прот­них ин­те­ре­са, из­ме­ђу исто­риј­ских ве­тро­ва, из­ме­ђу ју­че и су­тра. На пр­ви по­глед, то де­лу­је ра­зум­но. Чо­век по­ми­сли да је нај­бо­ље не за­ле­та­ти се, оста­ви­ти сва вра­та отво­ре­на, узе­ти од сва­ко­га по­не­што и ни­ко­ме се не за­ме­ри­ти пре­ви­ше. Та ло­ги­ка уме да зву­чи и го­спод­ски и опре­зно. Про­блем је са­мо у то­ме што из­ме­ђу ни­је пра­вац. Из­ме­ђу је по­ло­жај. А по­ло­жај без прав­ца, ако пре­ду­го тра­је, по­ста­је са­мо леп­ши на­зив за од­ла­га­ње од­лу­ке.

Озбиљ­ни си­сте­ми не жи­ве од то­га где се на­ла­зе, не­го че­му при­па­да­ју. То је раз­ли­ка ко­ју мно­ги не раз­у­ме­ју док је вре­ме мир­но. У ми­ру сви мо­гу да тр­гу­ју. У ми­ру сви мо­гу да раз­го­ва­ра­ју са сви­ма. У ми­ру и нео­д­луч­ност уме да ли­чи на со­фи­сти­ци­ра­ност. Али свет ни­је уре­ђен за нео­д­луч­не, не­го за ја­сне. Ка­да до­ђу озбиљ­на вре­ме­на, ви­ше ни­је пре­суд­но ко вас је ср­дач­но при­мио, не­го ко са ва­ма де­ли пра­ви­ла, стан­дар­де, без­бед­ност, ка­пи­тал, тех­но­ло­ги­ју и пред­ста­ву бу­дућ­но­сти. Тек та­да се ви­ди ко је имао од­но­се, а ко је имао осло­нац.

Нај­ску­пље гре­шке не на­ста­ју из сла­бо­сти. На­ста­ју из са­мо­у­ве­ре­но­сти. У оном ча­су кад не­ко по­ве­ру­је да је ње­го­ва по­зи­ци­ја са­ма по се­би до­вољ­на. Кад му се учи­ни да ће му исто­ри­ја од­ра­ди­ти по­сао стра­те­ги­је. Ка­да ми­сли да је до­вољ­но би­ти ко­ри­стан дру­ги­ма, а не по­ста­ти нео­п­хо­дан у све­ту ко­ји се гра­ди. Та­да око сва­ког вр­ха по­чи­њу да се оку­пља­ју љу­ди ко­ји­ма ни­је ста­ло до прав­ца, не­го до при­сту­па. Они не пи­та­ју шта је ис­прав­но, не­го шта је ко­ри­сно за сле­де­ћи ме­сец. Не ме­ре ду­би­ну пу­та, не­го то­пло­ту фо­те­ље. Не до­но­се про­це­ну, не­го ком­фор. И упра­во за­то по­ста­ју по­жељ­ни. Јер про­це­на уме да бу­де не­при­јат­на. Ком­фор је увек мек­ши. Чо­век се, уоста­лом, на до­бре ве­сти на­вик­не бр­же не­го на ло­ше. Ло­ша вест за­бо­ли и по­кре­не. До­бра успа­ва. А ка­да до­бра вест ни­је са­свим лаж, не­го ме­ша­ви­на ствар­но­сти и же­ље да се све пред­ста­ви склад­ни­је не­го што је­сте, она по­ста­је нај­о­па­сни­ји об­лик са­мо­за­ва­ра­ва­ња. Та­да се си­стем ви­ше не упра­вља чи­ње­ни­ца­ма, не­го рас­по­ло­же­њем. Сва­ка пу­ко­ти­на до­би­је бла­жу реч. Сва­ка опо­ме­на по­ста­не нер­во­за. Сва­ка озбиљ­на при­мед­ба де­лу­је као ма­њак ве­ре. Та­ко се исти­на не за­бра­њу­је отво­ре­но, са­мо по­ста­не не­по­жељ­на јер ре­ме­ти тон. А кад тон по­ста­не ва­жни­ји од сме­ра, по­чи­ње пад ко­ји спо­ља још из­гле­да као ред.

У та­квим окол­но­сти­ма пр­ви не од­ла­зе ну­жно нај­сла­би­ји, не­го нај­ко­ри­сни­ји. Од­ла­зе они ко­ји уме­ју да ка­жу: ово ни­је ста­бил­ност, ово је на­ви­ка; ово ни­је сна­га, ово је инер­ци­ја; ово ни­је рав­но­те­жа, ово је од­ла­га­ње из­бо­ра. Та­кви љу­ди рет­ко од­ла­зе уз бу­ку. Они се скло­не ти­хо, умор­ни од то­га да бу­ду ко­рек­тив у про­сто­ру ко­ји је по­чео да це­ни при­јат­ност ви­ше од исти­не. По­сле њих оста­ју они ко­ји зна­ју да убла­же реч, про­ме­не на­зив и од­ло­же од­лу­ку. Си­стем та­да из­гле­да уре­ђе­ни­је не­го пре, али је за­пра­во остао без нај­ва­жни­јег ин­стру­мен­та оп­стан­ка: без ком­па­са. А без ком­па­са ни нај­бо­љи по­ло­жај не вре­ди мно­го. У све­ту ко­ји се убр­за­но пре­у­ре­ђу­је, ни­је до­вољ­но има­ти пу­те­ве, тр­жи­шта, мо­сто­ве, ве­зе и та­ле­нат за раз­го­вор. Све су то ко­ри­сни ала­ти, али алат ни­је исто што и ци­ви­ли­за­циј­ска ори­јен­та­ци­ја. Ни­је до­вољ­но да кроз вас про­ла­зе то­ко­ви ро­бе ако кроз вас не про­ла­зе и то­ко­ви зна­ња. Ни­је до­вољ­но да бу­де­те за­ни­мљи­ви ин­ве­сти­то­ри­ма ако ни­сте део про­сто­ра у ко­јем су пра­во, уго­вор, без­бед­ност и пред­ви­дљи­вост ја­чи од тре­нут­не во­ље по­је­дин­ца.

Ни­је до­вољ­но да вас сви слу­ша­ју ако ни­ко са ва­ма не пла­ни­ра на­ред­не де­це­ни­је. Бу­дућ­ност се не гра­ди од про­ла­за. Бу­дућ­ност се гра­ди од при­па­да­ња. Ту је су­шти­на. Озбиљ­не др­жа­ве и си­сте­ми не пи­та­ју са­мо ка­ко да за­ра­де да­нас, не­го у ко­јем све­ту же­ле да тра­ју су­тра. С ким ће де­ли­ти стан­дар­де. Чи­јим ће се уни­вер­зи­те­ти­ма, ла­бо­ра­то­ри­ја­ма, фи­нан­сиј­ским то­ко­ви­ма и за­штит­ним окви­ри­ма при­бли­жа­ва­ти. Од ко­га ће учи­ти упра­вља­ње, а не са­мо ре­то­ри­ку. Где ће њи­хо­ви љу­ди би­ти си­гур­ни­ји, ка­пи­тал мир­ни­ји, а раз­вој бр­жи. То ни­су сен­ти­мен­тал­на пи­та­ња. То су пи­та­ња ра­зу­ма. Са­мо не­зрео свет ми­сли да се та­кве од­лу­ке до­но­се из љу­ба­ви. Зрео свет зна да се до­но­се из тач­не про­це­не где пра­ви­ла ду­же тра­ју од им­про­ви­за­ци­је.

Мно­ги то не во­ле да чу­ју, јер зву­чи ма­ње ро­ман­тич­но од ве­ли­ких ре­чи о по­себ­но­сти, исто­риј­ској уло­зи и по­но­су. Али по­нос без ослон­ца ла­ко по­ста­не еле­гант­но име за са­мо­ћу. А са­мо­ћа ни­је стра­те­ги­ја. Не­ко вре­ме мо­же да ли­чи на до­сто­јан­ство. Мо­же да де­лу­је као сло­бо­да ма­не­вра. Мо­же чак и да бу­де ко­ри­сна док сви још има­ју ин­те­рес да вас др­же у бли­зи­ни. Али кад се свет за­и­ста по­де­ли по ли­ни­ја­ма ка­пи­та­ла, тех­но­ло­ги­је, без­бед­но­сти и по­ли­тич­ке по­у­зда­но­сти, та­да се ви­ди раз­ли­ка из­ме­ђу оних ко­ји су се­де­ли из­ме­ђу и оних ко­ји су на вре­ме раз­у­ме­ли ко­ме при­род­но гра­ви­ти­ра­ју. Нај­го­ре је кад се тај не­до­ста­так прав­ца по­кри­је уну­тра­шњом де­ко­ра­ци­јом. Кад се по­ја­ча тон уме­сто са­др­жа­ја. Кад се бро­је апла­у­зи уме­сто са­ве­зни­шта­ва. Кад се рас­по­ло­же­ње про­гла­си за стра­те­ги­ју. Кад се нај­бо­љи љу­ди за­ме­не нај­при­јат­ни­ји­ма.

Та­да на­ста­је ста­ње ко­је спо­ља из­гле­да као ста­бил­ност, а из­ну­тра је са­мо ле­по рас­по­ре­ђен не­ред. У та­квом ста­њу при­стој­ни за­ћу­те, озбиљ­ни се скло­не, а нај­гла­сни­ји поч­ну да тро­ше си­стем као да је њи­хо­ва при­ват­на имо­ви­на. Ту се за­вр­ша­ва сва­ка озбиљ­на при­ча: не кад не­ста­не енер­ги­је, не­го кад не­ста­не кри­те­ри­ју­ма. За­то је мо­жда нај­ва­жни­је пи­та­ње за сва­ки по­ре­дак ве­о­ма јед­но­став­но: да ли жи­ви­мо од по­ло­жа­ја или од прав­ца? Да ли нам је ва­жни­је да бу­де­мо сви­ма при­хва­тљи­ви или не­ко­ме по­у­зда­ни? Да ли хо­ће­мо да кроз нас про­ла­зи свет или да бу­де­мо део све­та ко­ји од­ре­ђу­је пра­ви­ла про­ла­ска? Јер ни­је опа­сно кад је свет сло­жен. Опа­сно је кад не­ко, усред сло­же­ног све­та, по­ве­ру­је да се бу­дућ­ност мо­же до­би­ти без опре­де­ље­ња, са­мо до­брим по­ло­жа­јем и не­ко­ли­ко уми­ру­ју­ћих гла­со­ва.

На кра­ју, ни­је пи­та­ње да ли ће­мо ста­ја­ти из­ме­ђу, већ да ли има­мо сна­ге да иза­бе­ре­мо пра­вац он­да кад ви­ше не­ма за­кло­на у по­зи, уте­хе у ба­лан­су, ни­ти вре­ме­на за од­ла­га­ње. Жи­вот не при­зна­је нео­д­луч­ност као вр­ли­ну. И сун­це, из да­на у дан, не­у­мор­но иде ка за­па­ду, не за­то што окле­ва, већ за­то што зна свој пут. Да ли је то и наш пра­вац? Зар то ни­је до­вољ­на опо­ме­на да не че­ка­мо? Све оста­ло мо­же ли­чи­ти на му­дрост са­мо они­ма ко­ји још ни­су схва­ти­ли да исто­ри­ја, као и жи­вот, нај­ску­пље на­пла­ћу­је за­ка­шње­ње.

* Бив­ши ми­ни­стар

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек уређивачку политику листа