Ђокић води Универзитет надоле

Пад Универзитета у Београду на међународним листама поклапа се са периодом у којем се ова институција све чешће доводи у везу са политизацијом академског простора и унутрашњим тензијама које су кулминирале блокадама и протестима на појединим факултетима.

Према подацима Центра за светско рангирање универзитета (CWUR), Универзитет у Београду је у последњих неколико година забележио континуирано назадовање. У издању листе за 2021/22. годину заузимао је 348. место у свету, исту позицију задржао је и наредне године, да би потом уследио пад – 362. место 2023, 376. место 2024. и 387. место 2025. године. Реч је о најслабијем пласману ове институције још од 2018. године.

Овај временски низ у потпуности се поклапа са мандатом ректора Владана Ђокића, који је на челу Универзитета од 2021. године. Иако рангирања зависе од више фактора, укључујући научну продукцију, цитираност и квалитет наставе, континуитет пада у периоду његовог руковођења отвара питање укупног правца у којем се креће највећа академска институција у Србији.

Посебно је упадљиво да пад није једнократан, већ да је реч о јасном негативном тренду. После стагнације на 348. месту у прве две године мандата, уследила су три узастопна погоршања пласмана, што указује на постепено слабљење позиције Универзитета у глобалној конкуренцији. Истовремено, укупни скор који CWUR додељује такође бележи благ, али константан пад, што додатно потврђује негативан смер кретања.

Паралелно са овим процесима, Универзитет у Београду све чешће је у јавности присутан не само као образовна и научна установа, већ и као простор политичких и друштвених конфликата. У последњиг годину и више забележене су бројне блокаде наставе, протести студената и оштри сукоби на појединим факултетима, што је довело до нарушавања редовног функционисања наставног процеса.

Део јавности указује да такви догађаји не настају спонтано, већ да иза њих стоји одређена врста институционалне толеранције, па и прећутне подршке појединих професора и управљачких структура. У том контексту, често се помиње и одговорност руководства Универзитета, укључујући и ректора, због изостанка јасне реакције или покушаја да се академски простор дистанцира од дневнополитичких утицаја.

Универзитет у Београду, који је деценијама био симбол академске стабилности и научног угледа у региону, данас се налази у ситуацији да истовремено бележи пад на међународним листама и пораст унутрашњих тензија. Та два процеса, иако формално одвојена, у јавности се све чешће посматрају као повезани, као одраз шире кризе управљања и приоритета унутар саме институције.

Уколико се овај тренд настави, поставља се питање да ли ће Универзитет у Београду успети да заустави даље назадовање и поврати позицију коју је годинама градио, или ће се негативни показатељи, и академски и институционални, наставити и у наредном периоду.