Đokić vodi Univerzitet nadole

Pad Univerziteta u Beogradu na međunarodnim listama poklapa se sa periodom u kojem se ova institucija sve češće dovodi u vezu sa politizacijom akademskog prostora i unutrašnjim tenzijama koje su kulminirale blokadama i protestima na pojedinim fakultetima.

Prema podacima Centra za svetsko rangiranje univerziteta (CWUR), Univerzitet u Beogradu je u poslednjih nekoliko godina zabeležio kontinuirano nazadovanje. U izdanju liste za 2021/22. godinu zauzimao je 348. mesto u svetu, istu poziciju zadržao je i naredne godine, da bi potom usledio pad – 362. mesto 2023, 376. mesto 2024. i 387. mesto 2025. godine. Reč je o najslabijem plasmanu ove institucije još od 2018. godine.

Ovaj vremenski niz u potpunosti se poklapa sa mandatom rektora Vladana Đokića, koji je na čelu Univerziteta od 2021. godine. Iako rangiranja zavise od više faktora, uključujući naučnu produkciju, citiranost i kvalitet nastave, kontinuitet pada u periodu njegovog rukovođenja otvara pitanje ukupnog pravca u kojem se kreće najveća akademska institucija u Srbiji.

Posebno je upadljivo da pad nije jednokratan, već da je reč o jasnom negativnom trendu. Posle stagnacije na 348. mestu u prve dve godine mandata, usledila su tri uzastopna pogoršanja plasmana, što ukazuje na postepeno slabljenje pozicije Univerziteta u globalnoj konkurenciji. Istovremeno, ukupni skor koji CWUR dodeljuje takođe beleži blag, ali konstantan pad, što dodatno potvrđuje negativan smer kretanja.

Paralelno sa ovim procesima, Univerzitet u Beogradu sve češće je u javnosti prisutan ne samo kao obrazovna i naučna ustanova, već i kao prostor političkih i društvenih konflikata. U poslednjig godinu i više zabeležene su brojne blokade nastave, protesti studenata i oštri sukobi na pojedinim fakultetima, što je dovelo do narušavanja redovnog funkcionisanja nastavnog procesa.

Deo javnosti ukazuje da takvi događaji ne nastaju spontano, već da iza njih stoji određena vrsta institucionalne tolerancije, pa i prećutne podrške pojedinih profesora i upravljačkih struktura. U tom kontekstu, često se pominje i odgovornost rukovodstva Univerziteta, uključujući i rektora, zbog izostanka jasne reakcije ili pokušaja da se akademski prostor distancira od dnevnopolitičkih uticaja.

Univerzitet u Beogradu, koji je decenijama bio simbol akademske stabilnosti i naučnog ugleda u regionu, danas se nalazi u situaciji da istovremeno beleži pad na međunarodnim listama i porast unutrašnjih tenzija. Ta dva procesa, iako formalno odvojena, u javnosti se sve češće posmatraju kao povezani, kao odraz šire krize upravljanja i prioriteta unutar same institucije.

Ukoliko se ovaj trend nastavi, postavlja se pitanje da li će Univerzitet u Beogradu uspeti da zaustavi dalje nazadovanje i povrati poziciju koju je godinama gradio, ili će se negativni pokazatelji, i akademski i institucionalni, nastaviti i u narednom periodu.