Авганистан спаја Вашингтон и Техеран

Од нашег специјалног извештача
Техеран, 11. фебруара – Када је јуче изразио спремност за први конструктиван дијалог са Америком после три деценије отвореног непријатељства, ирански председник ослонио се на готово магичну формулу за успостављање комуникације – „међусобно уважавање”.

Неуспех доскорашње америчке политике у Ираку и остатку региона омогућио је Техерану да додатно ојача своје све снажније позиције које постају његово најјаче одбрамбено оружје у случају агресије. Председник Махмуд Ахмадинежад о Ирану сада говори као о „суперсили”.

Како је, сем Ирака, вредност иранских политичких акција скочила на широком потезу од Либана до Авганистана, док Иран контролише Хормуски пролаз кроз који пролази 40 одсто светске нафте, није необично да Ахмадинежад тражи дијалог равноправних.

„Техеран међусобно уважавање не само да жели већ и захтева”, каже Хасан Ханизадех, колумниста „Техеран тајмса”. „Без тога нема комуникације са САД.”

Уколико озбиљно размишља о нормализацији односа са Исламском Републиком, Барак Обама ће морати да размисли о фрази коју је употребио Ахмадинежад. И да се онда, по раширеном мишљењу овдашњих аналитичара, директно обрати врховном вођи исламске револуције.

Хомеинијев наследник, ајатолах Али Хамнеи, познат по тврдим ставовима, одобрава или кочи све кључне одлуке. Ово посебно важи за осетљиво питање политике према Вашингтону. Сваки евентуални контакт морао би деликатно да се објасни јер је 70 милиона Иранаца од исламске револуције 1979. учено да је Америка извор свих светских зала.

Дијалог „међусобног уважавања”, свакако добродошао овдашњим реформаторима, конзервативци би могли да бране представљајући га као победу исламске револуције после свега што су разне вашингтонске администрације чиниле по Ирану: од рушења легитимне владе 1953, подршке апсолутизму шаха Резе Пахлавија, савезништва са Садамом Хусеином током рата 1980–1988, инвазија у Авганистану и Ираку, притиска да Савет безбедности Ирану заведе санкције због спорног нуклеарног програма.

Могућа обнова комуникације „Велике сатане” и једне од „Осовина зла” има и своју сасвим конкретну димензију у заједничком интересу: ако важи да је непријатељ мог непријатеља мој пријатељ, онда је Американцима и Иранцима то Авганистан.

САД и Иран, уверавају неки овдашњи аналитичари, имају заједнички интерес да се супротставе Ал Каиди и неким екстремистичким групама. Не пролази незапажено да званични Техеран не критикује америчко присуство у Авганистану, мада се противи идеји преговарања са талибанима.

Авганистан несумњиво преузима централну позицију Обамине администрације. Вашингтон се спрема да у наредних 12–18 месеци пошаље још 30.000 војника како би победио васкрснуле талибане. Тешко да је победа остварљива без Ирана коме је и те како стало до нормализације преко његове североисточне границе. 

Најава озбиљне ревизије америчке политике према Ирану подразумева неку улогу Техерана. Генерални секретар НАТО-а, који у Авганистану држи 55.000 војника, процењује да је дијалог са Ираном од „изузетне важности” за суочавање са талибанима муле Омара и Ал Каидом Осаме бин Ладена.

Стабилизација односа са Техераном постаје за САД још важнија имајући у виду да се државе Централне Азије приближавају Москви, једна за другом ускраћујући Американцима војне базе које су коришћене као руте снабдевања за Авганистан.

У овдашњим дипломатским круговима такође преовладава уверење да без Ирана нема стабилизације Авганистана, мада се подсећа да је шеф иранске дипломатије Манухер Мотаки недавно у Давосу наговестио да Техеран очекује да се после Ирака САД повуку из Авганистана.

 „Авганистанска веза” важна је и Техерану. Иран има много разлога да жели стабилнији Авганистан, да увећа трговину и да се ефикасније супротстави наркотрговини преко својих граница. Иран са Авганистаном спајају историја, језичке и културне везе, али ти односи су сада веома сложени.

Шиитски Иран нема ничег заједничког са талибанима, и готово да је 1998. кренуо у сопствени рат како би оборио фундаменталистички сунитски покрет. Од тада овдашње власти подржавају разне дисидентске покрете у Авганистану – да би одмогли Американцима, али никако не би волеле да виде повратак талибана.

САД и Иран ослањају се на разне међусобно супротстављене авганистанске групе. Уколико би дошло до приближавања између Вашингтона и Техерана, Авганистан би могао брже да се стабилизује.

Како је сада читав регион претворен у бојиште америчко-иранског ривалства, од нормализације би корист имале многе земље, од Авганистана и Пакистана, преко Ирака до Либана, Сирије и Палестинаца.

Овде се несумњиво увећава оптимизам око потенцијалног отварања комуникације са Америком, али све то је и даље пропраћено снажним скептицизмом због јаких „проционистичких” ставова Вашингтона.

„Авганистан би ту могао да одигра значајну улогу”, каже Хасан Ханизадех. „Под условом да се и на ту тему успостави дијалог равноправних.”

Утисак је да ће на конкретније одговоре морати да се сачека до јуна. Када прођу избори за новог председника Исламске Републике.