Avganistan spaja Vašington i Teheran

Od našeg specijalnog izveštača
Teheran, 11. februara – Kada je juče izrazio spremnost za prvi konstruktivan dijalog sa Amerikom posle tri decenije otvorenog neprijateljstva, iranski predsednik oslonio se na gotovo magičnu formulu za uspostavljanje komunikacije – „međusobno uvažavanje”.

Neuspeh doskorašnje američke politike u Iraku i ostatku regiona omogućio je Teheranu da dodatno ojača svoje sve snažnije pozicije koje postaju njegovo najjače odbrambeno oružje u slučaju agresije. Predsednik Mahmud Ahmadinežad o Iranu sada govori kao o „supersili”.

Kako je, sem Iraka, vrednost iranskih političkih akcija skočila na širokom potezu od Libana do Avganistana, dok Iran kontroliše Hormuski prolaz kroz koji prolazi 40 odsto svetske nafte, nije neobično da Ahmadinežad traži dijalog ravnopravnih.

„Teheran međusobno uvažavanje ne samo da želi već i zahteva”, kaže Hasan Hanizadeh, kolumnista „Teheran tajmsa”. „Bez toga nema komunikacije sa SAD.”

Ukoliko ozbiljno razmišlja o normalizaciji odnosa sa Islamskom Republikom, Barak Obama će morati da razmisli o frazi koju je upotrebio Ahmadinežad. I da se onda, po raširenom mišljenju ovdašnjih analitičara, direktno obrati vrhovnom vođi islamske revolucije.

Homeinijev naslednik, ajatolah Ali Hamnei, poznat po tvrdim stavovima, odobrava ili koči sve ključne odluke. Ovo posebno važi za osetljivo pitanje politike prema Vašingtonu. Svaki eventualni kontakt morao bi delikatno da se objasni jer je 70 miliona Iranaca od islamske revolucije 1979. učeno da je Amerika izvor svih svetskih zala.

Dijalog „međusobnog uvažavanja”, svakako dobrodošao ovdašnjim reformatorima, konzervativci bi mogli da brane predstavljajući ga kao pobedu islamske revolucije posle svega što su razne vašingtonske administracije činile po Iranu: od rušenja legitimne vlade 1953, podrške apsolutizmu šaha Reze Pahlavija, savezništva sa Sadamom Huseinom tokom rata 1980–1988, invazija u Avganistanu i Iraku, pritiska da Savet bezbednosti Iranu zavede sankcije zbog spornog nuklearnog programa.

Moguća obnova komunikacije „Velike satane” i jedne od „Osovina zla” ima i svoju sasvim konkretnu dimenziju u zajedničkom interesu: ako važi da je neprijatelj mog neprijatelja moj prijatelj, onda je Amerikancima i Irancima to Avganistan.

SAD i Iran, uveravaju neki ovdašnji analitičari, imaju zajednički interes da se suprotstave Al Kaidi i nekim ekstremističkim grupama. Ne prolazi nezapaženo da zvanični Teheran ne kritikuje američko prisustvo u Avganistanu, mada se protivi ideji pregovaranja sa talibanima.

Avganistan nesumnjivo preuzima centralnu poziciju Obamine administracije. Vašington se sprema da u narednih 12–18 meseci pošalje još 30.000 vojnika kako bi pobedio vaskrsnule talibane. Teško da je pobeda ostvarljiva bez Irana kome je i te kako stalo do normalizacije preko njegove severoistočne granice. 

Najava ozbiljne revizije američke politike prema Iranu podrazumeva neku ulogu Teherana. Generalni sekretar NATO-a, koji u Avganistanu drži 55.000 vojnika, procenjuje da je dijalog sa Iranom od „izuzetne važnosti” za suočavanje sa talibanima mule Omara i Al Kaidom Osame bin Ladena.

Stabilizacija odnosa sa Teheranom postaje za SAD još važnija imajući u vidu da se države Centralne Azije približavaju Moskvi, jedna za drugom uskraćujući Amerikancima vojne baze koje su korišćene kao rute snabdevanja za Avganistan.

U ovdašnjim diplomatskim krugovima takođe preovladava uverenje da bez Irana nema stabilizacije Avganistana, mada se podseća da je šef iranske diplomatije Manuher Motaki nedavno u Davosu nagovestio da Teheran očekuje da se posle Iraka SAD povuku iz Avganistana.

 „Avganistanska veza” važna je i Teheranu. Iran ima mnogo razloga da želi stabilniji Avganistan, da uveća trgovinu i da se efikasnije suprotstavi narkotrgovini preko svojih granica. Iran sa Avganistanom spajaju istorija, jezičke i kulturne veze, ali ti odnosi su sada veoma složeni.

Šiitski Iran nema ničeg zajedničkog sa talibanima, i gotovo da je 1998. krenuo u sopstveni rat kako bi oborio fundamentalistički sunitski pokret. Od tada ovdašnje vlasti podržavaju razne disidentske pokrete u Avganistanu – da bi odmogli Amerikancima, ali nikako ne bi volele da vide povratak talibana.

SAD i Iran oslanjaju se na razne međusobno suprotstavljene avganistanske grupe. Ukoliko bi došlo do približavanja između Vašingtona i Teherana, Avganistan bi mogao brže da se stabilizuje.

Kako je sada čitav region pretvoren u bojište američko-iranskog rivalstva, od normalizacije bi korist imale mnoge zemlje, od Avganistana i Pakistana, preko Iraka do Libana, Sirije i Palestinaca.

Ovde se nesumnjivo uvećava optimizam oko potencijalnog otvaranja komunikacije sa Amerikom, ali sve to je i dalje propraćeno snažnim skepticizmom zbog jakih „procionističkih” stavova Vašingtona.

„Avganistan bi tu mogao da odigra značajnu ulogu”, kaže Hasan Hanizadeh. „Pod uslovom da se i na tu temu uspostavi dijalog ravnopravnih.”

Utisak je da će na konkretnije odgovore morati da se sačeka do juna. Kada prođu izbori za novog predsednika Islamske Republike.