Уснули Српски ратник у Улму

„Ов­де у ту­ђи­ни, у не­по­зна­том све­ту, по­чи­ва­ју ве­чи­тим сном срп­ски рат­ни за­ро­бље­ни­ци из ра­та 1914–1919. го­ди­не, ко­ји по­ло­жи­ше жи­вот свој за отаџ­би­ну по­сле ду­гог ра­то­ва­ња и мно­го на­по­ра. Успо­ме­ну ову по­ди­го­ше им дру­го­ви, бра­ћа по кр­ви и ве­ри, срп­ски рат­ни за­ро­бље­ни­ци ло­го­ра Улм. Хеј, пут­ни­че, што про­ла­зиш по­ред гро­бља не­по­зна­та, ста­ни ма­ло и упо­знај оне што умре­ше та­ко про­сла­вље­но.”

Ове ре­чи укле­са­не су у ка­ме­ну на ћи­ри­ли­ци и ла­ти­ни­ци на не­мач­ком је­зи­ку. На Срп­ском вој­нич­ком гро­бљу у Ул­му не­ма са­мо ка­ме­не пло­че, већ на од­ру по­чи­ва срп­ски вој­ник у уни­фор­ми, са шај­ка­чом, а под њим „усну­лим у веч­ни сан” ле­же ко­сти рат­ни­ка па­лих у не­мач­ком за­ро­бље­ни­штву.

Твр­ђа­ва Ку­берг, у пре­во­ду „Кра­вље бр­до”, крај гра­ди­ћа Улм, би­ла је за­пра­во кон­цен­тра­ци­о­ни ло­гор, зло­гла­сно му­чи­ли­ште за Ср­бе, Ру­се и дру­ге сло­вен­ске на­ро­де, ко­ји су не­мач­ке вла­сти из­гра­ди­ле то­ком ра­та. По­сто­јао је ско­ро пет го­ди­на, све до 1919. го­ди­не.

Ту су би­ли утам­ни­че­ни вој­ни­ци Кра­ље­ви­не Ср­би­је, из Ти­моч­ке, Мо­рав­ске и Дрин­ске ди­ви­зи­је, за­ро­бља­ва­ни на бал­кан­ском де­лу ра­ти­шта, али и ци­ви­ли, же­не, де­ца и стар­ци, до­во­ђе­ни из се­вер­них и за­пад­них де­ло­ва срп­ске кра­ље­ви­не.

Ту су ко­сти срп­ских бо­ра­ца ко­ји су на Це­ру, Мач­ко­вом ка­ме­ну, Ко­лу­ба­ри, Ле­ге­ту, Гу­че­ву и Су­во­бо­ру па­ли у аустро­у­гар­ско и не­мач­ко за­ро­бље­ни­штво, као и срп­ски жи­ваљ из Под­ри­ња, Ко­лу­бар­ског, Љи­шког кра­ја, По­мо­ра­вља и Сем­бе­ри­је. За че­ти­ри рат­не го­ди­не кроз ло­гор је про­шло ви­ше хи­ља­да љу­ди ко­ји су ов­де до­во­же­ни бро­до­ви­ма Ду­на­вом.

Њих нај­ма­ње 142 умо­ре­но је у са­мом ло­го­ру, али њи­хо­ва име­на ни­су за­бо­ра­вље­на, иако спо­ме­ник ни­је по­ди­гла Кра­ље­ви­на Ср­би­ја, ни­ти Кра­ље­ви­на Ју­го­сла­ви­ја.

Учи­ни­ли су то пре­жи­ве­ли ло­го­ра­ши, три на­ред­ни­ка, је­дан под­на­ред­ник и два вој­ни­ка из Улм­ског ло­го­ра, са­мо две го­ди­не по за­вр­шет­ку Пр­вог свет­ског ра­та. Ура­ди­ли су то соп­стве­ним тру­дом и до­при­но­сом, ка­ко оста за­бе­ле­же­но, за сво­је па­ле дру­го­ве и веч­но се­ћа­ње на срп­ску мла­дост ко­ја је за­у­век оста­ла на гро­бљу вој­ни­ка у да­ле­кој зе­мљи.

„Усну­лог” срп­ског рат­ни­ка на цен­трал­ном град­ском гро­бљу „Ха­уптфрид­хоф” от­кри­ла је срп­ској јав­но­сти Де­сан­ка Рај­хле из Ул­ма још 1946. го­ди­не. За­пра­во по­ка­зао јој је су­пруг Не­мац, па су га ре­дов­но по­се­ћи­ва­ли ско­ро че­ти­ри де­це­ни­је.

Ме­ђу­тим, мно­ги Ср­би ни­су чу­ли за веч­ни гроб хе­ро­ја, да­ле­ко од отаџ­би­не, они­ма ко­ји су под­ле­гли му­че­њу и из­глад­њи­ва­њу у зло­гла­сном Ку­бер­гу.

Вре­ме­ном спо­ме­ник у Ул­му у не­мач­кој по­кра­ји­ни Ба­ден-Вир­тем­берг пао је у пот­пу­ни за­бо­рав. Је­ди­но су срп­ски све­ште­ни­ци ре­дов­но одр­жа­ва­ли па­ра­сто­се, а на­кон осни­ва­ња бри­гу о гро­бљу пре­у­зе­ла је улм­ска па­ро­хи­ја при­ку­пља­ју­ћи по­дат­ке о ло­го­ру за­то­че­ним му­че­ни­ци­ма. Та­ко су њи­хо­ва име­на и ова стра­ни­ца стра­да­ња срп­ског на­ро­да ипак оте­ти од за­бо­ра­ва.

Обе­леж­је, ко­је зва­нич­но но­си на­зив „Спо­ме­ник срп­ског вој­ни­ка”, ду­га­чак че­ти­ри и ши­рок три ме­тра, из­ра­дио је ва­јар Кар­ло Вер­ле и по­след­ње две де­це­ни­је крај ње­га се ре­дов­но оку­пља све­штен­ство Срп­ске пра­во­слав­не цр­кве, Ср­би у Не­мач­кој, као и пред­став­ни­ци срп­ског кон­зу­ла­та у Штут­гар­ту.