Унакрсна ватра оружја и преговора

Када ће се окончати текућа ратна драма у нафтоносном Персијском заливу, питање је које интересује цели свет, будући да се 80 одсто примарне енергије добија управо из фосилних горива. До избијања сукоба крајем фебруара Ормуским пролазом (под заједничком управом Ирана и Омана од 1975) са две обале Персијског залива слободном пловидбом на тржиште је стизала петина неопходне нафте свету. Седам, осам недеља жестоких америчко-израелских удара по Ирану и разорна узвратна дејства Техерана по енергетским инсталацијама заливских извозника на Арабијском полуострву допринели су да се светски купци нафте данас суочавају са двоструком војном блокадом Ормуског пролаза. Најпре иранском, а потом и америчком. Наиме, стратешка поморска капија Персијског залива према Оманском и Арабијском мору и даље ка пучини Индијског океана постала је „рампа” дојучерашњем несметаном извозу стратешких фосилних енергената.

Од Америке и Кине, па до најсиромашнијих земаља, енергетска ситуација је сваким даном све неподношљивија, што је ових дана нагнало и Међународни монетарни фонд да упозори како клизимо у „алтернативни свет”. Извршна директорка ММФ-а Кристалина Георгијева у марту је препоручила: „Замислите незамисливо. И управо за то се спремите.” Сличну упозоравајућу поруку у исто време упутио је и Фатих Бирол, шеф Међународне агенције за енергију: „Сукоб на Блиском истоку изазвао је највећи поремећај у снабдевању света нафтом у историји. Нафтне берзе још не увиђају да би од априла, ако се конфликт дотле не оконча, престати прилив нафте на светско тржиште, тако да ће цене барела неумитно остати повишене још неко време. Притом, ниједна земља неће бити поштеђена последица тог претећег мањка нафте.”

У равни тих алармантних порука амерички извозници нафте постигли су протекле недеље рекордни скок продаје у Европи и Азији – 5,2 милиона барела дневно, односно милион више него седам дана раније. Американци се уочи сезоне летњих сеоба суочавају са галоном бензина просечне цене од око 4,1 долара и дизела око 5,6 долара, што је тек нешто мање од историјског максимума од око 5,8 долара. Наговештаји председника Трампа да ће сукоб са Ираном „врло ускоро бити окончан” (под америчким условима) могли би бити повезани са његовим предизборним обећањем да ће, када дође на власт, преполовити цене горива. Иначе, у месецима који су претходили почетку првог Трамповог мандата (у новембру 2016) просечна цена галона обичног бензина у САД била је 2,20 до 2,30 долара. У седмицама непосредно пре председничких избора у САД у новембру 2024. национални просек за галон обичног бензина кретао се око три долара. Најновији удар на џеп америчких возача Трамп образлаже проценом да то „заиста вреди” зато што је, каже, текући рат већ деградирао способност Ирана да развије нуклеарно наоружање.

Из Пекинга пак стижу потпуно другачије оцене: друга највећа економија света све ово доживљава не само као показатељ да је глобални поредак у хаосу, да је угрожен суверенитет Ирана и слободна трговачка пловидба светским морем већ и да је на делу директна претња сувереним енергетским плановима Кине.

Управо из Персијског залива Кина је до марта набављала 42 одсто неопходне нафте, од чега 12 одсто из Ирана, иначе члана „БРИКС-а плус”. Отуда кинеско упозорење Вашингтону да је америчка војна блокада иранских лука „опасан и неодговоран акт”, као и истовремени узастопни сигнали Техерану да „прихвати дијалог” са Американцима – први од времена Иранске револуције, крајем седамдесетих година прошлог века.

Какви год да су све интереси уплетени у рату у Персијском заливу, на велико олакшање свих којима треба нафта америчко-ирански „дијалог” је ипак покренут. Изгледа да се тај процес одвија етапно, након објаве двонедељног прекида ватре између САД и Ирана 7. априла и потоње размене „максималистичких” предлога делегација САД и Ирана у Исламабаду. Срећом, са обе стране без залупљених врата.

У међувремену, нафтне берзе реагују на сваки миг Американаца и Иранаца, дижући цену барела на око 119 долара средином марта, па обарајући је на око 95 долара, након вести да би дијалог Вашингтона и Техерана могао бити настављен ускоро, можда и пре 22. априла, када истиче рок прекида ватре.

Управо у тој озбиљној неизвесности у вези са продужетком прекида ватре, као и током потенцијално историјског дијалога Вашингтона и Техерана засновано је прећутно признање ММФ-а, Светске банке и Међународне агенције за енергију да у ствари не знају шта би свет могло да снађе већ од 23. априла.

Стога је ММФ у нацрту априлског извештаја о приликама у светској привреди, уместо прогнозе утемељене на чврстим показатељима, изложио три могућа сценарија – мање, средње и више мрачан – у односу на претпостављену дужину сукоба у Персијском заливу. По оном првом, у случају „краткотрајног сукоба”, што значи да би био окончан до краја априла, свет чека привредни раст од 3,1 одсто (односно 0,2 одсто нижи од последње предратне процене). У најгорем случају продуженог ратовања, са дислокацијама на енергетском тржишту и идуће године, „светска економија би се нашла близу искуства рецесије”, наведено је у извештају ММФ-а. Са своје стране, Међународна агенција за енергију упозорава да се у случају наставка рата „енергетска тржишта и економије широм света морају припремити за значајне поремећаје у наредним месецима”.

Стрепње ММФ-а, Светске банке и Међународне агенције за енергију да свет вреба неки мрачнији геополитички сценарио када је реч о енергентима можда су и оправдане, уколико се узме у обзир прошлонедељна Трампова процена да би цене гаса у САД могле остати повисоке и до – новембра...

Поуке шока из седамдесетих година

У јесен 1973, блискоисточно буре барута запалио је тзв. Јомкипурски рат, назван по јеврејском празнику који се те године обележавао 6. октобра. На овај дан војска коалиције арапских земаља (Египат, Сирија, Ирак и Јордан) изненадно је напала Израел. Сукоб у којем је за свега двадесетак дана на обе стране укупно погинуло више од 10.000 војника, запамћен је и по такозваном нафтном шоку, који је заувек променио свет. Наиме, арапске чланице ОПЕК-а (Организација земаља извозница нафте) прогласила је ембарго на испоруке „црног злата” државама које су стале на страну Израела. Под првим ударом су се нашле САД, Јапан, Велика Британија, Канада и Холандија, а касније је списак „санкционисаних” земаља проширен. Цена нафте на светском тржишту је учетворостручена, што је изазвало енергетску кризу, глобалну рецесију и високу инфлацију. Ембарго је укинут у марту 1974. године – иза њега су остали погубни ефекти, нарочито за најразвијеније земље које су вишак вредности стварале, између осталог, захваљујући ниским ценама нафте и њених деривата. За Американце нафтни шок је заправо био културолошки шок, коренита промена начина живота, чији су симбол били аутомобили дизајнирани тако да троше гориво као да им је резервоар пробушен, будући да је ниска цена бензина омогућавала такво расипништво. Готово преко ноћи нација уљуљкана у благостању суочила се са несташицама и поскупљењима свих врста роба и услуга.

Глобална рецесија проузрокована петомесечним нафтним ембаргом потрајала је читаве две године, а „стање шока” лечено је новим енергетским политикама, које су настојале да максимално редукују зависност од увозних енергената. С тим у вези, на таласу бујања еколошке свести, покренут је точак коришћења обновљиве енергије и зачетка оног што данас називамо „зеленом економијом”.

Нешто блажи нафтни потрес заљуљао је свет 1979. године, што је била је последица Иранске исламске револуције. Иако је смањење црпљења „црног злата” на старту кризе било релативно ограниченог обима, почетак Ирачко-иранског рата 1980. погоршао је ситуацију, узрокујући панику на берзама. Цена нафте је више него удвостручена, а несташице на бензинским пумпама су личиле на оне из 1973.

Ова криза трајала је око годину дана, а по њеном завршетку цене сирове нафте почеле су да падају и тај тренд је, ако се изузме период трајања Првог заливског рата 1990, остао константан читавих 20 година. Заслуга за ту ценовну релаксацију припада Совјетском Савезу, Венецуели, Мексику и Нигерији, земљама које су извозом своје нафте утолиле глад на глобалном тржишту фосилних горива.

Из седамдесетих година прошлог века свету је остало још једно наслеђе: администрација председника Џимија Картера је усвојила доктрину према којој се „сваки покушај било које спољне силе да стекне контролу над регионом Персијског залива има сматрати угрожавањем виталних интереса САД”. Та доктрина је и даље на снази.

Ратари гледају у небо и Персијски залив

Дуготрајна криза у Ормуском мореузу могла би да изазове глобалну катастрофу у пољопривреди због поремећаја у извозу ђубрива и енергената, повећања цене хране и смањења приноса усева, упозориле су почетком протекле седмице Уједињене нације. Организација за храну и пољопривреду (ФАО) објавила је саопштење само неколико сати након што је почела америчка поморска блокада иранских лука и указала да ће сиромашне земље претрпети највеће последице смањене пољопривредне производње, инфлације и споријег глобалног раста.

Уједињене нације су саопштиле да је рат у Ирану већ допринео расту глобалних цена хране за 2,4 одсто у марту, што је други месец повећања заредом, јер цена транспорта и прераде хране расте због виших цена енергије и ђубрива.

Услед немогућности држава Персијског залива да испоручују робу, као и огромног раста цена гаса, први удар на пољопривреду осетио се управо кроз цену урее – најконцентрованијег азотног ђубрива које је на светском тржишту нагло поскупело још почетком марта – са 490 на 650 долара по тони.

Србија је једна од ретких држава која није имала проблем са несташицом азотног ђубрива за потребе пролећне сетве. Велики произвођачи су највеће набавке обавили још у јануару, пре почетка енергетске кризе. Око 95 одсто азотног ђубрива, које се користи за исхрану биљака, што је кључно за принос ратарских култура, нарочито кукуруза и пшенице, наша земља увози из Русије и делом из Мађарске.

Велетрговци су искористили ратна дешавања и глобалну кризу, те подигли цене азотног ђубрива на домаћем тржишту, што ће сигурно утицати на трошкове производње. Ђубриво иначе учествује са 25 до 30 процената у производној цени житарица.

Према подацима Продуктне берзе из Новог Сада, уреа, пакована у такозване џамбо вреће, уочи почетка кризе коштала је 418 евра по тони без ПДВ-а, да би од 28. фебруара, када је почео америчко-израелски напад на Иран, до пред ускршње празнике, догурала до 490 евра.

Мада је цена вештачких ђубрива сада стабилнија, последњих месец дана било је турбулентно на том тржишту. Посебно за мале произвођаче који су га набављали уочи сетве. Према њиховом сведочењу, испоруке наручене робе су се чекале и до десетак дана, а цене су практично свакодневно расле и разликовале се чак и од села до села.

– Имамо довољне количине ђубрива и за пролећну и за јесењу сетву. Поскупљење није оправдано, јер је оно увезено пре почетка кризе – изјавио је недавно и министар пољопривреде Драган Гламочић.

Србија има домаћег произвођача – компанију „Еликсир” – која производи довољно НПК ђубрива и за домаће потребе и за извоз. Ова врста ђубрива садржи три основна макроелемента неопходна за раст и развој биљака: азот, фосфор и калијум.

Домаће тржиште такође је добро снабдевено и овим ђубривом јер су сировине за његову производњу много раније набављене.

Поскупљење ђубрива неминовно доводи до виших цена хране или нижих приноса, јер део пољопривредника у таквим околностима смањује његову употребу или потпуно одустаје од прихране усева.

Србија ће, по оцени аналитичара, као и остале европске државе осетити последице сукоба на Блиском истоку. Потрошачи ће то осетити кроз цене хране. Искуства из ранијих светских криза показују да главни удар поскупљења стиже одложено – тек после неколико месеци.

Агроекономски аналитичар Жарко Галетин процењује да ће због поскупљења мали и средњи пољопривредни произвођачи мање користити минерална ђубрива. Последица тога може да буде пад приноса у ратарству, али то не значи да ће крајњи резултат бити лошији него прошле године, када природа баш и није била благонаклона према пољопривредницима.

– Пролећна кампања добро пролази и за ову сетву смо мирни. У јеку сукоба Русије и Украјине могли смо да контролишемо ситуацију с ценама хране, сада је проблем то што постоји зависност од увоза енергената и ђубрива. Раст цена дизел-горива ће се без даљег одразити на цене, јер је оно уткано у све ресурсе пољопривреде. У овим околностима не можемо да контролишемо тржиште енергената и ђубрива које укупно увозимо око 70 одсто. Ако рат потраје до јесење сетве, прави проблеми у пољопривреди тек следе – истиче Галетин.

Према његовим речима, иако је ова пољопривредна година почела са много неизвесности, сматра да Србија не може да буде земља која има проблем са затварањем биланса, барем што се тиче основних житарица, осим соје, која ће бити мање посејана.

– Без обзира на све, за наше потребе ће бити довољно и с те стране смо у предности. Остају инфлаторна очекивања као мач над главом, али још смо далеко од неких најгорих сценарија. Ипак, треба имати у виду и да су пољопривредници исцрпљени јер смо имали три сушне године – сматра он и додаје да смо још у зони ризика када је реч о воћарству, али најгоре је прошло и очекује да ће воћари знатно боље проћи него прошле године.

– За ратаре ћемо видети од јула, надамо се да неће бити тако лоше што се тиче суше. Да преживимо ову годину, али касније треба озбиљно размислити о инвестиционим улагањима на дужи рок, посебно у заливне системе – закључује Жарко Галетин.

Глобалне цене и локалне трпезе

Историјски обрасци указују на то да ће глобални пораст цена нафте и гаса, који већ имамо, утицати да цене пољопривредних производа порасту за око 12 одсто, објавила је почетком априла агенција Ројтерс. Међутим, истраживања показују да се свега 10 до 20 одсто раста глобалних цена хране преноси на крајње потрошаче. Подаци Организације за економску сарадњу и развој (ОЕЦД) упућују да би раст цена сировина од 12 процената довео до повећања цена у супермаркетима од приближно 1,8 одсто. Разлог је то што домаћи трендови у пољопривреди често имају већи утицај од глобалних кретања цена хране, објавио је Ројтерс. Ово значи да ће државе које буду имале добре резултате у пољопривреди и мање се ослањају на увоз лакше поднети спољне утицаје и притиске на цене хране.

Српска привреда „држи палчеве” немачкој ауто-индустрији

Продужетак ратних сукоба у свету могао би да озбиљно утиче на привреду Србије, изазивајући поремећаје у кључним индустријама, а могуће су и несташице сировина. У светлу тренутних геополитичких напетости, председник Вучић недавно је истакао да су потенцијалним последицама изложени не само енергетски сектор већ и производња извозних компоненти за аутомобилску индустрију, услед кидања глобалних ланаца снабдевања. И Љубодраг Савић, професор Економског факултета у Београду, упозорава да би актуелни поремећаји на тржишту, посебно оном немачком, могли озбиљно да угрозе српску привреду, с обзиром на директну повезаност индустрије наше земље са производним процесима у Немачкој.

– Ако тамошња индустрија стане, ни српске фабрике неће радити. Наша производња, посебно у аутомобилској индустрији, зависи од немачких фабрика – упозорава Савић на могући домино-ефекат.

Наш саговорник истиче још један значајан проблем – евентуалну несташицу пластике и других кључних сировина, које се углавном добијају из нафтних деривата. Ови производи постају све скупљи због поремећаја у глобалним трговинским токовима, изазваним ратовима и геополитичким напетостима.

Индустрија пластике у Србији представља важан део привреде, са извозом вредним око 1,2 милијарде евра годишње. Упркос актуелним поремећајима, стручњаци сматрају да не би требало да дође до већих несташица сировина јер, примера ради, увоз из Ирана чини 8,4 одсто, а из Саудијске Арабије 8,2 процента укупног увоза. Међутим, највећи проблем остаје раст цена, јер су многи произвођачи везани дугорочним уговорима са раније дефинисаним условима, који више не прате нагле промене на тржишту.

– Пластика је производ који зависи од нафте. С обзиром на тренутну ситуацију, суочићемо се с проблемима у снабдевању и растућим ценама тих материјала – каже професор Савић и наглашава да Србија треба да размишља о промени свог економског модела.

– Глобални процеси производње не зависе од нас, али зато имамо богомдане земљу, воду, ваздух, вредне људе и одличне климатске услове. Наша пољопривреда може бити изузетно конкурентна – објашњава Савић, наглашавајући потребу да се држава више посвети развоју домаће производње, а не само субвенцијама за иностране инвеститоре. Он такође предлаже окретање реиндустријализацији и јачању домаће производње, нарочито у прехрамбеној индустрији, јер је то сектор у којем су потребне мање инвестиције, а потенцијали су огромни.

– Ту можемо брзо обновити производњу и осигурати стабилност. Држава би требало да преиспита доделу субвенција, тако да оне буду усмерене на секторе који могу донети дугорочне користи, а не само на производњу компоненти које зависе од глобалних тржишта. Смањивање зависности од светских криза и веће улагање у домаће ресурсе учиниће нас мање рањивима – закључује професор Љубодраг Савић.

Поскупљење сировина попут пластике је додатно проблематично јер би могло да се прелије на готово све: од пића и хране, преко кућне хемије и козметике до технике и аутомобила, што значи да би наши грађани могли да осете последице глобалне кризе много брже и непосредније него што се очекивало.

Бојан Станић, помоћник директора за стратешке анализе у Привредној комори Србије (ПКС), наглашава да већи део ових сировина долази из земаља Персијског залива, које имају јаку пластичну и петрохемијску индустрију.

– Пошто актуелни сукоби ометају ову трговину и драстично утичу на цену, ни Србија не може остати неокрзнута поскупљењем пластике. Исто важи и за вештачка ђубрива и друге хемикалије, које су неопходне за пољопривреду и индустрију. Последице могу бити посебно видљиве у домаћој пољопривреди, која зависи од увоза ових материјала – наводи Станић и подсећа да се повећање глобалних цена свакако прелива и на овдашње тржиште.

– То би могло погодити нашу примарну пољопривредну производњу и довести до виших трошкова и успоравања у сектору хемијске и металне индустрије. С обзиром на то да су ови сектори већ под притиском глобалних економских промена, ово би могло значајно да успори привредни раст – додаје Станић.

Како истиче, Србија би могла искористити тренутну ситуацију за убрзање развоја домаће производње и даљу подршку нашој индустрији, посебно кроз пројекат „Експо 2027”, који може стимулисати унутрашњу потрошњу и инвестиције.

– Ипак, битно је нагласити да је то краткорочно решење. Тако треба да буде само до опоравка Европске уније, а што пре буде дошло до њега, то ће бити боље по нас – поручује Бојан Станић.

Да цене нису ограничене, дизел би на српским пумпама коштао 225 динара

Нова лиценца за „Нафтну индустрију Србије”, коју амерички ОФАК понекад продужава, а понекад не, само је наставак неизвесности и напетости за пословање ове нафтне компаније која већ 16 месеци живи од тога какве ће вести стићи с друге стране океана. Будући да стабилно снабдевање пумпи зависи од поузданог рада рафинерије у Панчеву, чије пословање додатно угрожавају санкције САД, питање је колико ће још дуго компанија моћи да ради, јер авансно плаћа сваку набавку нафте.

Нема дилеме да је сигурност снабдевања Србије у овој фази и даље очувана захваљујући томе што држава има обавезне залихе нафте, као и резервне планове за случај поремећаја у снабдевању. Међутим, држава и НИС морају да се припреме за могућност дуготрајног поремећаја у међународној трговини енергентима. Једино што би могло да реши овај велики проблем јесте коначна продаја НИС-а. Међутим, и тај процес ће потрајати све и да се све три стране – Руси, Срби и Мађари – договоре око детаља споразума о преузимању ове компаније до 22. маја.

С друге стране, јасно је да ништа не може да траје у недоглед, ако редовног пословања нема. Тако ни ово, поготово ако се има у виду да за само једну набавку нафте од око милион барела НИС мора да плати авансно 120 милиона долара. А тих милион барела или око 140.000 тона нафте довољно је за око две недеље потрошње.

Србија много пута до сада осетила моћ и силу САД на својој кожи, па плива како зна и уме у датим околностима. Не дозвољава да иједан возач осети санкције, скупу нафту и још скупљи дизел. Или да иједан суграђанин који лети из Србије остане приземљен јер нема горива. Рафинерија ради. Увезено је довољно нафте, око 25 одсто се покрива из домаћих лежишта. Држава уредбом о максималним ценама контролише колико ће бензин и дизел да коштају у малопродаји. И акцизе су снижене акцизе за 25 одсто, тако да је гориво у нашој земљи тренутно јефтиније него у БиХ и Северној Македонији.

И док САД, Израел и Иран воде преговоре о примирју за пропуштање танкера кроз Ормуски мореуз, ситуација је од 28. фебруара куд и камо другачија. Наиме, цена нафте више не зависи баш од сваке и најмање вести која долази из Беле куће. Напротив.

„Политикин” извор упућен у нафтне (не)прилике каже да су досадашње анализе потврдиле да су цене нафте од 28. фебруара до сада порасле за 72 одсто, бензина 56, авио-горива 123 процента и дизела 112 одсто. Ако се гледа с аспекта трговаца нафте, они тренутно највише зарађују јер је црно злато са 60 долара пре почетка рата у Ирану скочило на више од 100 долара за барел.

– У датим околностима НИС купује нафту где и колико може. Али и та нафта, када се увезе, мора негде да се складишти, а ни складишни капацитети нису неограничени. Углавном се увози киркук-нафта, из истоименог кључног центра иранске нафтне индустрије, али оно што је сада за већину рафинерија проблем јесте што у понуди нема више лошије, а јефтиније нафте – каже извор „Политике”.

Да нема ограничења цена горива, о чему држава води рачуна, возачи би данас плаћали дизел више од 225 динара, јер он управо толико кошта да се сада увезе и да се при томе у ту цену не урачунава ни транспорт ни маркирање, ни мониторинг.... Дакле, решење је или укидање санкција и делистирање НИС-а или продаја.

Приметно је да је у Србији у марту била највећа тражња за горивом јер су се грађани уплашили да га неће бити. Сада је већ та тензија попустила, али никако неће бити добро да оваква ситуација с овако високим ценама нафте, ратом у Персијском заливу и у Украјини потраје, јер ће свет увести у рецесију. А ако дође до тог широко распрострањеног пада економске активности, неизбежно ће уследити и пад производње, смањење потрошње, раст незапослености и финансијска неизвесност.

Јелена Радун, директор у предузећу за трговину нафтом и нафтним дериватима АВИА, каже да без НИС-а већина пумпи у Србији не би успела да настави да ради.

– Не би било реално ни очекивати да би нас нека друга страна компанија која је у Србији заштитила на начин на који је то урађено преко НИС-а, а то је да велепродајна цена не буде виша од малопродајне. Овако су сви они који су имали потписан уговор с НИС-ом добијали редовно робу – каже она.

Било је, додаје, и тежих дана него што је сада када је маржа трговаца 10 динара. По уредби би трговци требало да имају маржу од 21 динар.

У великој мери су и робне резерве државе од око 40.000 тона помогле да на пумпама у сваком часу има свих деривата. Оно што је сада важно јесте да се тражња стабилизовала. Она каже да иако ММФ и Светска банка не гледају баш благонаклоно према умањењу акциза на гориво јер ће се то, тврде, кад-тад вратити као бумеранг државама које су примениле ту тактику. Радунова истиче да је и Немачка, која се томе доскоро одупирала, сада одлучила да примени исту меру.

У Швајцарској је, примера ради, био џентлменски договор државе и трговаца да и једни и други снизе цену за по пет центи на дизел, како би сви лакше пребродили велика поскупљења, али после две недеље пумпе су схватиле да то више не могу да издрже и сада се тражи неки други модел.

– Тако да ништа не може предуго да се примењује, већ сви морамо да се прилагођавамо у ходу. Исто важи и за Србију, држава може да ограничава цену на пумпама, али ако у једном тренутку та цена буде већа од малопродајне, коме ће се исплатити да ради? Сумњам да ће до тога доћи, јер се и до сада енергетска политика пажљиво водила и нико није осетио ни санкције НИС-у, ни рат на Блиском истоку. Реално је очекивати да ће у случају неког новог пожара држава поново реаговати.

Дакле, цене горива на пумпама у Србији су административно реалне, али не и тржишно, односно не одређује их однос понуде и тражње. Све и да се рат у Ирану сутра заврши такве мере ће морати да остану на снази још неко време. А велико је питање када ћемо поново куповати нафту по 60 долара за барел.

Европска унија у улози Гиге Моравца

Када би Синиша Павић данас имао прилику да режира ТВ серију о стању у Европској унији, Брисел би добио своју верзију „Бољег живота”. ЕУ би била често самодеструктивни и наивни Гига Моравац. Русија би играла улогу хладнокрвног Јатаганца – бившег пријатеља, дугогодишњег снабдевача континента нафтом и гасом, са којим су односи затајили од почетка рата у Украјини. Сједињене Америчке Државе, као Емилија Попадић, чији лик тумачи Доналд Трамп, стално прети разводом, тј. напуштањем Северноатланске алијансе....

Откако се вратио у Белу кућу, актуелни амерички председник покренуо је трговински рат, захтевао да преузме Гренланд, док сада исмејава француског председника Емануела Макрона наводећи да га жена бије, а лидере земаља НАТО-a назива „кукавицама” јер одбијају да се прикључе кампањи у Ирану. Њему очигледно није било довољно то што су Европљани због санкција према Москви претходно спровели изузетно скуп прелазак са руског гаса и сада се много више ослањају на испоруке америчког ЛНГ-а.

Другим речима, зависност није нестала, само је замењена. А последице сукоба који су управо САД и Израел покренули на Блиском истоку изложиле су Стари континент још једном енергетском шоку. Као решење комесар ЕУ за енергетику Дан Јоргенсен предложио је у писму упућеном државама чланицама да би требало да размотре „добровољне мере штедње са посебним фокусом на саобраћај”. Он је поручио да се транспортни сектор Европе суочава са растућим трошковима и несташицама због велике зависности од Персијског залива, одакле је ЕУ увозила више од 40 одсто дизела и горива за авионе. Стога, он препоручује владама да затраже од грађана да мање возе или лете, како би се гориво сачувало за важније ствари, као што се већ дешава у неким азијским земљама.

Али Јоргенсен може себи да приушти позиве на дисциплину зато што не зависи непосредно од бирача. За разлику од њега, национални лидери, који ће врло брзо морати да положе рачуне грађанима на изборима, прибегавају другачијим методама. Анкета коју је спровела организација „Каритас” показала је да 78 одсто испитаних у Немачкој очекује политичке мере као одговор на раст цена, а 75 одсто њих подржава увођење „пореза на екстрапрофит” за компаније које зарађују од виших цена енергената. Берлин је тако пре неколико дана смањио акцизе на гориво на два месеца, што ће из државне касе исисати око 1,6 милијарди евра. Италија је претходно продужила смањење акциза на гориво до почетка маја, чиме је нагомилала мере ванредне потрошње за око 500 милиона евра, док је слична ситуација и у Аустрији. У Грчкој је влада увела тзв. фјуел-пас, новчану помоћ за возаче и власнике мотоцикала са нижим приходима, у оквиру пакета подршке вредног 300 милиона евра, уз додатне мере за предузећа.

И управо ту настаје раскорак са Бриселом. Комесар за енергетику Дaн Јоргенсен поново се огласио најавивши план да следеће недеље изда конкретне сугестије државама чланицама у борби против енергетске кризе.

„Не препоручујемо смањење акциза на нафтне деривате, укључујући бензин. У супротном ризикујемо да на крају цене буду још више”, рекао је Јоргенсен. Уместо тога, додао је, ЕК предлаже мере помоћи за домаћинства са ниским приходима, јефтиније карте за јавни превоз и субвенције за електричне аутомобиле, топлотне пумпе и јефтинију струју.

„Уместо смањења пореза на бензин, нудимо смањење пореза на струју. Многе државе чланице имају високе порезе на струју, у неким земљама чак четири пута веће од оних на бензин”, нагласио је европски комесар у изјави зa немачки лист „Ханделсблат”.

Али чини се да такав приступ занемарује људе који не живе у идеолошком свету председнице Европске комисије Урсуле фон дер Лајен, која је прошлог месеца изјавила да би „повратак руским енергентима била стратешка грешка”. Уосталом, највећи токови фосилних горива долазе из земаља Блиског истока без икакве демократије. За просечног човека много битније од стања на фронту код Купјанска је колико му новца остаје у џепу на крају месеца. Налик Гиги Моравцу, који у тренутку повређеног поноса бира да остане уздигнуте главе, уз истовремену сопствену штету, поручујући старом другу Јатаганцу: „Ја теби не требам ни за шта и мене је лако отерати. А ти мени требаш ко лебац, а ја сам тебе ипак отерао.” Или, како је то рекао некадашњи француски премијер Жорж Клемансо, гледајући на разорену Европу 1919. године: „Много је лакше водити рат него склапати мир.” Слично важи и данас када је реч о светској економији – много је лакше изазвати глобалну панику него се носити са њеним дугорочним последицама.