Unakrsna vatra oružja i pregovora

Kada će se okončati tekuća ratna drama u naftonosnom Persijskom zalivu, pitanje je koje interesuje celi svet, budući da se 80 odsto primarne energije dobija upravo iz fosilnih goriva. Do izbijanja sukoba krajem februara Ormuskim prolazom (pod zajedničkom upravom Irana i Omana od 1975) sa dve obale Persijskog zaliva slobodnom plovidbom na tržište je stizala petina neophodne nafte svetu. Sedam, osam nedelja žestokih američko-izraelskih udara po Iranu i razorna uzvratna dejstva Teherana po energetskim instalacijama zalivskih izvoznika na Arabijskom poluostrvu doprineli su da se svetski kupci nafte danas suočavaju sa dvostrukom vojnom blokadom Ormuskog prolaza. Najpre iranskom, a potom i američkom. Naime, strateška pomorska kapija Persijskog zaliva prema Omanskom i Arabijskom moru i dalje ka pučini Indijskog okeana postala je „rampa” dojučerašnjem nesmetanom izvozu strateških fosilnih energenata.

Od Amerike i Kine, pa do najsiromašnijih zemalja, energetska situacija je svakim danom sve nepodnošljivija, što je ovih dana nagnalo i Međunarodni monetarni fond da upozori kako klizimo u „alternativni svet”. Izvršna direktorka MMF-a Kristalina Georgijeva u martu je preporučila: „Zamislite nezamislivo. I upravo za to se spremite.” Sličnu upozoravajuću poruku u isto vreme uputio je i Fatih Birol, šef Međunarodne agencije za energiju: „Sukob na Bliskom istoku izazvao je najveći poremećaj u snabdevanju sveta naftom u istoriji. Naftne berze još ne uviđaju da bi od aprila, ako se konflikt dotle ne okonča, prestati priliv nafte na svetsko tržište, tako da će cene barela neumitno ostati povišene još neko vreme. Pritom, nijedna zemlja neće biti pošteđena posledica tog pretećeg manjka nafte.”

U ravni tih alarmantnih poruka američki izvoznici nafte postigli su protekle nedelje rekordni skok prodaje u Evropi i Aziji – 5,2 miliona barela dnevno, odnosno milion više nego sedam dana ranije. Amerikanci se uoči sezone letnjih seoba suočavaju sa galonom benzina prosečne cene od oko 4,1 dolara i dizela oko 5,6 dolara, što je tek nešto manje od istorijskog maksimuma od oko 5,8 dolara. Nagoveštaji predsednika Trampa da će sukob sa Iranom „vrlo uskoro biti okončan” (pod američkim uslovima) mogli bi biti povezani sa njegovim predizbornim obećanjem da će, kada dođe na vlast, prepoloviti cene goriva. Inače, u mesecima koji su prethodili početku prvog Trampovog mandata (u novembru 2016) prosečna cena galona običnog benzina u SAD bila je 2,20 do 2,30 dolara. U sedmicama neposredno pre predsedničkih izbora u SAD u novembru 2024. nacionalni prosek za galon običnog benzina kretao se oko tri dolara. Najnoviji udar na džep američkih vozača Tramp obrazlaže procenom da to „zaista vredi” zato što je, kaže, tekući rat već degradirao sposobnost Irana da razvije nuklearno naoružanje.

Iz Pekinga pak stižu potpuno drugačije ocene: druga najveća ekonomija sveta sve ovo doživljava ne samo kao pokazatelj da je globalni poredak u haosu, da je ugrožen suverenitet Irana i slobodna trgovačka plovidba svetskim morem već i da je na delu direktna pretnja suverenim energetskim planovima Kine.

Upravo iz Persijskog zaliva Kina je do marta nabavljala 42 odsto neophodne nafte, od čega 12 odsto iz Irana, inače člana „BRIKS-a plus”. Otuda kinesko upozorenje Vašingtonu da je američka vojna blokada iranskih luka „opasan i neodgovoran akt”, kao i istovremeni uzastopni signali Teheranu da „prihvati dijalog” sa Amerikancima – prvi od vremena Iranske revolucije, krajem sedamdesetih godina prošlog veka.

Kakvi god da su sve interesi upleteni u ratu u Persijskom zalivu, na veliko olakšanje svih kojima treba nafta američko-iranski „dijalog” je ipak pokrenut. Izgleda da se taj proces odvija etapno, nakon objave dvonedeljnog prekida vatre između SAD i Irana 7. aprila i potonje razmene „maksimalističkih” predloga delegacija SAD i Irana u Islamabadu. Srećom, sa obe strane bez zalupljenih vrata.

U međuvremenu, naftne berze reaguju na svaki mig Amerikanaca i Iranaca, dižući cenu barela na oko 119 dolara sredinom marta, pa obarajući je na oko 95 dolara, nakon vesti da bi dijalog Vašingtona i Teherana mogao biti nastavljen uskoro, možda i pre 22. aprila, kada ističe rok prekida vatre.

Upravo u toj ozbiljnoj neizvesnosti u vezi sa produžetkom prekida vatre, kao i tokom potencijalno istorijskog dijaloga Vašingtona i Teherana zasnovano je prećutno priznanje MMF-a, Svetske banke i Međunarodne agencije za energiju da u stvari ne znaju šta bi svet moglo da snađe već od 23. aprila.

Stoga je MMF u nacrtu aprilskog izveštaja o prilikama u svetskoj privredi, umesto prognoze utemeljene na čvrstim pokazateljima, izložio tri moguća scenarija – manje, srednje i više mračan – u odnosu na pretpostavljenu dužinu sukoba u Persijskom zalivu. Po onom prvom, u slučaju „kratkotrajnog sukoba”, što znači da bi bio okončan do kraja aprila, svet čeka privredni rast od 3,1 odsto (odnosno 0,2 odsto niži od poslednje predratne procene). U najgorem slučaju produženog ratovanja, sa dislokacijama na energetskom tržištu i iduće godine, „svetska ekonomija bi se našla blizu iskustva recesije”, navedeno je u izveštaju MMF-a. Sa svoje strane, Međunarodna agencija za energiju upozorava da se u slučaju nastavka rata „energetska tržišta i ekonomije širom sveta moraju pripremiti za značajne poremećaje u narednim mesecima”.

Strepnje MMF-a, Svetske banke i Međunarodne agencije za energiju da svet vreba neki mračniji geopolitički scenario kada je reč o energentima možda su i opravdane, ukoliko se uzme u obzir prošlonedeljna Trampova procena da bi cene gasa u SAD mogle ostati povisoke i do – novembra...

Pouke šoka iz sedamdesetih godina

U jesen 1973, bliskoistočno bure baruta zapalio je tzv. Jomkipurski rat, nazvan po jevrejskom prazniku koji se te godine obeležavao 6. oktobra. Na ovaj dan vojska koalicije arapskih zemalja (Egipat, Sirija, Irak i Jordan) iznenadno je napala Izrael. Sukob u kojem je za svega dvadesetak dana na obe strane ukupno poginulo više od 10.000 vojnika, zapamćen je i po takozvanom naftnom šoku, koji je zauvek promenio svet. Naime, arapske članice OPEK-a (Organizacija zemalja izvoznica nafte) proglasila je embargo na isporuke „crnog zlata” državama koje su stale na stranu Izraela. Pod prvim udarom su se našle SAD, Japan, Velika Britanija, Kanada i Holandija, a kasnije je spisak „sankcionisanih” zemalja proširen. Cena nafte na svetskom tržištu je učetvorostručena, što je izazvalo energetsku krizu, globalnu recesiju i visoku inflaciju. Embargo je ukinut u martu 1974. godine – iza njega su ostali pogubni efekti, naročito za najrazvijenije zemlje koje su višak vrednosti stvarale, između ostalog, zahvaljujući niskim cenama nafte i njenih derivata. Za Amerikance naftni šok je zapravo bio kulturološki šok, korenita promena načina života, čiji su simbol bili automobili dizajnirani tako da troše gorivo kao da im je rezervoar probušen, budući da je niska cena benzina omogućavala takvo rasipništvo. Gotovo preko noći nacija uljuljkana u blagostanju suočila se sa nestašicama i poskupljenjima svih vrsta roba i usluga.

Globalna recesija prouzrokovana petomesečnim naftnim embargom potrajala je čitave dve godine, a „stanje šoka” lečeno je novim energetskim politikama, koje su nastojale da maksimalno redukuju zavisnost od uvoznih energenata. S tim u vezi, na talasu bujanja ekološke svesti, pokrenut je točak korišćenja obnovljive energije i začetka onog što danas nazivamo „zelenom ekonomijom”.

Nešto blaži naftni potres zaljuljao je svet 1979. godine, što je bila je posledica Iranske islamske revolucije. Iako je smanjenje crpljenja „crnog zlata” na startu krize bilo relativno ograničenog obima, početak Iračko-iranskog rata 1980. pogoršao je situaciju, uzrokujući paniku na berzama. Cena nafte je više nego udvostručena, a nestašice na benzinskim pumpama su ličile na one iz 1973.

Ova kriza trajala je oko godinu dana, a po njenom završetku cene sirove nafte počele su da padaju i taj trend je, ako se izuzme period trajanja Prvog zalivskog rata 1990, ostao konstantan čitavih 20 godina. Zasluga za tu cenovnu relaksaciju pripada Sovjetskom Savezu, Venecueli, Meksiku i Nigeriji, zemljama koje su izvozom svoje nafte utolile glad na globalnom tržištu fosilnih goriva.

Iz sedamdesetih godina prošlog veka svetu je ostalo još jedno nasleđe: administracija predsednika Džimija Kartera je usvojila doktrinu prema kojoj se „svaki pokušaj bilo koje spoljne sile da stekne kontrolu nad regionom Persijskog zaliva ima smatrati ugrožavanjem vitalnih interesa SAD”. Ta doktrina je i dalje na snazi.

Ratari gledaju u nebo i Persijski zaliv

Dugotrajna kriza u Ormuskom moreuzu mogla bi da izazove globalnu katastrofu u poljoprivredi zbog poremećaja u izvozu đubriva i energenata, povećanja cene hrane i smanjenja prinosa useva, upozorile su početkom protekle sedmice Ujedinjene nacije. Organizacija za hranu i poljoprivredu (FAO) objavila je saopštenje samo nekoliko sati nakon što je počela američka pomorska blokada iranskih luka i ukazala da će siromašne zemlje pretrpeti najveće posledice smanjene poljoprivredne proizvodnje, inflacije i sporijeg globalnog rasta.

Ujedinjene nacije su saopštile da je rat u Iranu već doprineo rastu globalnih cena hrane za 2,4 odsto u martu, što je drugi mesec povećanja zaredom, jer cena transporta i prerade hrane raste zbog viših cena energije i đubriva.

Usled nemogućnosti država Persijskog zaliva da isporučuju robu, kao i ogromnog rasta cena gasa, prvi udar na poljoprivredu osetio se upravo kroz cenu uree – najkoncentrovanijeg azotnog đubriva koje je na svetskom tržištu naglo poskupelo još početkom marta – sa 490 na 650 dolara po toni.

Srbija je jedna od retkih država koja nije imala problem sa nestašicom azotnog đubriva za potrebe prolećne setve. Veliki proizvođači su najveće nabavke obavili još u januaru, pre početka energetske krize. Oko 95 odsto azotnog đubriva, koje se koristi za ishranu biljaka, što je ključno za prinos ratarskih kultura, naročito kukuruza i pšenice, naša zemlja uvozi iz Rusije i delom iz Mađarske.

Veletrgovci su iskoristili ratna dešavanja i globalnu krizu, te podigli cene azotnog đubriva na domaćem tržištu, što će sigurno uticati na troškove proizvodnje. Đubrivo inače učestvuje sa 25 do 30 procenata u proizvodnoj ceni žitarica.

Prema podacima Produktne berze iz Novog Sada, urea, pakovana u takozvane džambo vreće, uoči početka krize koštala je 418 evra po toni bez PDV-a, da bi od 28. februara, kada je počeo američko-izraelski napad na Iran, do pred uskršnje praznike, dogurala do 490 evra.

Mada je cena veštačkih đubriva sada stabilnija, poslednjih mesec dana bilo je turbulentno na tom tržištu. Posebno za male proizvođače koji su ga nabavljali uoči setve. Prema njihovom svedočenju, isporuke naručene robe su se čekale i do desetak dana, a cene su praktično svakodnevno rasle i razlikovale se čak i od sela do sela.

– Imamo dovoljne količine đubriva i za prolećnu i za jesenju setvu. Poskupljenje nije opravdano, jer je ono uvezeno pre početka krize – izjavio je nedavno i ministar poljoprivrede Dragan Glamočić.

Srbija ima domaćeg proizvođača – kompaniju „Eliksir” – koja proizvodi dovoljno NPK đubriva i za domaće potrebe i za izvoz. Ova vrsta đubriva sadrži tri osnovna makroelementa neophodna za rast i razvoj biljaka: azot, fosfor i kalijum.

Domaće tržište takođe je dobro snabdeveno i ovim đubrivom jer su sirovine za njegovu proizvodnju mnogo ranije nabavljene.

Poskupljenje đubriva neminovno dovodi do viših cena hrane ili nižih prinosa, jer deo poljoprivrednika u takvim okolnostima smanjuje njegovu upotrebu ili potpuno odustaje od prihrane useva.

Srbija će, po oceni analitičara, kao i ostale evropske države osetiti posledice sukoba na Bliskom istoku. Potrošači će to osetiti kroz cene hrane. Iskustva iz ranijih svetskih kriza pokazuju da glavni udar poskupljenja stiže odloženo – tek posle nekoliko meseci.

Agroekonomski analitičar Žarko Galetin procenjuje da će zbog poskupljenja mali i srednji poljoprivredni proizvođači manje koristiti mineralna đubriva. Posledica toga može da bude pad prinosa u ratarstvu, ali to ne znači da će krajnji rezultat biti lošiji nego prošle godine, kada priroda baš i nije bila blagonaklona prema poljoprivrednicima.

– Prolećna kampanja dobro prolazi i za ovu setvu smo mirni. U jeku sukoba Rusije i Ukrajine mogli smo da kontrolišemo situaciju s cenama hrane, sada je problem to što postoji zavisnost od uvoza energenata i đubriva. Rast cena dizel-goriva će se bez daljeg odraziti na cene, jer je ono utkano u sve resurse poljoprivrede. U ovim okolnostima ne možemo da kontrolišemo tržište energenata i đubriva koje ukupno uvozimo oko 70 odsto. Ako rat potraje do jesenje setve, pravi problemi u poljoprivredi tek slede – ističe Galetin.

Prema njegovim rečima, iako je ova poljoprivredna godina počela sa mnogo neizvesnosti, smatra da Srbija ne može da bude zemlja koja ima problem sa zatvaranjem bilansa, barem što se tiče osnovnih žitarica, osim soje, koja će biti manje posejana.

– Bez obzira na sve, za naše potrebe će biti dovoljno i s te strane smo u prednosti. Ostaju inflatorna očekivanja kao mač nad glavom, ali još smo daleko od nekih najgorih scenarija. Ipak, treba imati u vidu i da su poljoprivrednici iscrpljeni jer smo imali tri sušne godine – smatra on i dodaje da smo još u zoni rizika kada je reč o voćarstvu, ali najgore je prošlo i očekuje da će voćari znatno bolje proći nego prošle godine.

– Za ratare ćemo videti od jula, nadamo se da neće biti tako loše što se tiče suše. Da preživimo ovu godinu, ali kasnije treba ozbiljno razmisliti o investicionim ulaganjima na duži rok, posebno u zalivne sisteme – zaključuje Žarko Galetin.

Globalne cene i lokalne trpeze

Istorijski obrasci ukazuju na to da će globalni porast cena nafte i gasa, koji već imamo, uticati da cene poljoprivrednih proizvoda porastu za oko 12 odsto, objavila je početkom aprila agencija Rojters. Međutim, istraživanja pokazuju da se svega 10 do 20 odsto rasta globalnih cena hrane prenosi na krajnje potrošače. Podaci Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD) upućuju da bi rast cena sirovina od 12 procenata doveo do povećanja cena u supermarketima od približno 1,8 odsto. Razlog je to što domaći trendovi u poljoprivredi često imaju veći uticaj od globalnih kretanja cena hrane, objavio je Rojters. Ovo znači da će države koje budu imale dobre rezultate u poljoprivredi i manje se oslanjaju na uvoz lakše podneti spoljne uticaje i pritiske na cene hrane.

Srpska privreda „drži palčeve” nemačkoj auto-industriji

Produžetak ratnih sukoba u svetu mogao bi da ozbiljno utiče na privredu Srbije, izazivajući poremećaje u ključnim industrijama, a moguće su i nestašice sirovina. U svetlu trenutnih geopolitičkih napetosti, predsednik Vučić nedavno je istakao da su potencijalnim posledicama izloženi ne samo energetski sektor već i proizvodnja izvoznih komponenti za automobilsku industriju, usled kidanja globalnih lanaca snabdevanja. I Ljubodrag Savić, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu, upozorava da bi aktuelni poremećaji na tržištu, posebno onom nemačkom, mogli ozbiljno da ugroze srpsku privredu, s obzirom na direktnu povezanost industrije naše zemlje sa proizvodnim procesima u Nemačkoj.

– Ako tamošnja industrija stane, ni srpske fabrike neće raditi. Naša proizvodnja, posebno u automobilskoj industriji, zavisi od nemačkih fabrika – upozorava Savić na mogući domino-efekat.

Naš sagovornik ističe još jedan značajan problem – eventualnu nestašicu plastike i drugih ključnih sirovina, koje se uglavnom dobijaju iz naftnih derivata. Ovi proizvodi postaju sve skuplji zbog poremećaja u globalnim trgovinskim tokovima, izazvanim ratovima i geopolitičkim napetostima.

Industrija plastike u Srbiji predstavlja važan deo privrede, sa izvozom vrednim oko 1,2 milijarde evra godišnje. Uprkos aktuelnim poremećajima, stručnjaci smatraju da ne bi trebalo da dođe do većih nestašica sirovina jer, primera radi, uvoz iz Irana čini 8,4 odsto, a iz Saudijske Arabije 8,2 procenta ukupnog uvoza. Međutim, najveći problem ostaje rast cena, jer su mnogi proizvođači vezani dugoročnim ugovorima sa ranije definisanim uslovima, koji više ne prate nagle promene na tržištu.

– Plastika je proizvod koji zavisi od nafte. S obzirom na trenutnu situaciju, suočićemo se s problemima u snabdevanju i rastućim cenama tih materijala – kaže profesor Savić i naglašava da Srbija treba da razmišlja o promeni svog ekonomskog modela.

– Globalni procesi proizvodnje ne zavise od nas, ali zato imamo bogomdane zemlju, vodu, vazduh, vredne ljude i odlične klimatske uslove. Naša poljoprivreda može biti izuzetno konkurentna – objašnjava Savić, naglašavajući potrebu da se država više posveti razvoju domaće proizvodnje, a ne samo subvencijama za inostrane investitore. On takođe predlaže okretanje reindustrijalizaciji i jačanju domaće proizvodnje, naročito u prehrambenoj industriji, jer je to sektor u kojem su potrebne manje investicije, a potencijali su ogromni.

– Tu možemo brzo obnoviti proizvodnju i osigurati stabilnost. Država bi trebalo da preispita dodelu subvencija, tako da one budu usmerene na sektore koji mogu doneti dugoročne koristi, a ne samo na proizvodnju komponenti koje zavise od globalnih tržišta. Smanjivanje zavisnosti od svetskih kriza i veće ulaganje u domaće resurse učiniće nas manje ranjivima – zaključuje profesor Ljubodrag Savić.

Poskupljenje sirovina poput plastike je dodatno problematično jer bi moglo da se prelije na gotovo sve: od pića i hrane, preko kućne hemije i kozmetike do tehnike i automobila, što znači da bi naši građani mogli da osete posledice globalne krize mnogo brže i neposrednije nego što se očekivalo.

Bojan Stanić, pomoćnik direktora za strateške analize u Privrednoj komori Srbije (PKS), naglašava da veći deo ovih sirovina dolazi iz zemalja Persijskog zaliva, koje imaju jaku plastičnu i petrohemijsku industriju.

– Pošto aktuelni sukobi ometaju ovu trgovinu i drastično utiču na cenu, ni Srbija ne može ostati neokrznuta poskupljenjem plastike. Isto važi i za veštačka đubriva i druge hemikalije, koje su neophodne za poljoprivredu i industriju. Posledice mogu biti posebno vidljive u domaćoj poljoprivredi, koja zavisi od uvoza ovih materijala – navodi Stanić i podseća da se povećanje globalnih cena svakako preliva i na ovdašnje tržište.

– To bi moglo pogoditi našu primarnu poljoprivrednu proizvodnju i dovesti do viših troškova i usporavanja u sektoru hemijske i metalne industrije. S obzirom na to da su ovi sektori već pod pritiskom globalnih ekonomskih promena, ovo bi moglo značajno da uspori privredni rast – dodaje Stanić.

Kako ističe, Srbija bi mogla iskoristiti trenutnu situaciju za ubrzanje razvoja domaće proizvodnje i dalju podršku našoj industriji, posebno kroz projekat „Ekspo 2027”, koji može stimulisati unutrašnju potrošnju i investicije.

– Ipak, bitno je naglasiti da je to kratkoročno rešenje. Tako treba da bude samo do oporavka Evropske unije, a što pre bude došlo do njega, to će biti bolje po nas – poručuje Bojan Stanić.

Da cene nisu ograničene, dizel bi na srpskim pumpama koštao 225 dinara

Nova licenca za „Naftnu industriju Srbije”, koju američki OFAK ponekad produžava, a ponekad ne, samo je nastavak neizvesnosti i napetosti za poslovanje ove naftne kompanije koja već 16 meseci živi od toga kakve će vesti stići s druge strane okeana. Budući da stabilno snabdevanje pumpi zavisi od pouzdanog rada rafinerije u Pančevu, čije poslovanje dodatno ugrožavaju sankcije SAD, pitanje je koliko će još dugo kompanija moći da radi, jer avansno plaća svaku nabavku nafte.

Nema dileme da je sigurnost snabdevanja Srbije u ovoj fazi i dalje očuvana zahvaljujući tome što država ima obavezne zalihe nafte, kao i rezervne planove za slučaj poremećaja u snabdevanju. Međutim, država i NIS moraju da se pripreme za mogućnost dugotrajnog poremećaja u međunarodnoj trgovini energentima. Jedino što bi moglo da reši ovaj veliki problem jeste konačna prodaja NIS-a. Međutim, i taj proces će potrajati sve i da se sve tri strane – Rusi, Srbi i Mađari – dogovore oko detalja sporazuma o preuzimanju ove kompanije do 22. maja.

S druge strane, jasno je da ništa ne može da traje u nedogled, ako redovnog poslovanja nema. Tako ni ovo, pogotovo ako se ima u vidu da za samo jednu nabavku nafte od oko milion barela NIS mora da plati avansno 120 miliona dolara. A tih milion barela ili oko 140.000 tona nafte dovoljno je za oko dve nedelje potrošnje.

Srbija mnogo puta do sada osetila moć i silu SAD na svojoj koži, pa pliva kako zna i ume u datim okolnostima. Ne dozvoljava da ijedan vozač oseti sankcije, skupu naftu i još skuplji dizel. Ili da ijedan sugrađanin koji leti iz Srbije ostane prizemljen jer nema goriva. Rafinerija radi. Uvezeno je dovoljno nafte, oko 25 odsto se pokriva iz domaćih ležišta. Država uredbom o maksimalnim cenama kontroliše koliko će benzin i dizel da koštaju u maloprodaji. I akcize su snižene akcize za 25 odsto, tako da je gorivo u našoj zemlji trenutno jeftinije nego u BiH i Severnoj Makedoniji.

I dok SAD, Izrael i Iran vode pregovore o primirju za propuštanje tankera kroz Ormuski moreuz, situacija je od 28. februara kud i kamo drugačija. Naime, cena nafte više ne zavisi baš od svake i najmanje vesti koja dolazi iz Bele kuće. Naprotiv.

„Politikin” izvor upućen u naftne (ne)prilike kaže da su dosadašnje analize potvrdile da su cene nafte od 28. februara do sada porasle za 72 odsto, benzina 56, avio-goriva 123 procenta i dizela 112 odsto. Ako se gleda s aspekta trgovaca nafte, oni trenutno najviše zarađuju jer je crno zlato sa 60 dolara pre početka rata u Iranu skočilo na više od 100 dolara za barel.

– U datim okolnostima NIS kupuje naftu gde i koliko može. Ali i ta nafta, kada se uveze, mora negde da se skladišti, a ni skladišni kapaciteti nisu neograničeni. Uglavnom se uvozi kirkuk-nafta, iz istoimenog ključnog centra iranske naftne industrije, ali ono što je sada za većinu rafinerija problem jeste što u ponudi nema više lošije, a jeftinije nafte – kaže izvor „Politike”.

Da nema ograničenja cena goriva, o čemu država vodi računa, vozači bi danas plaćali dizel više od 225 dinara, jer on upravo toliko košta da se sada uveze i da se pri tome u tu cenu ne uračunava ni transport ni markiranje, ni monitoring.... Dakle, rešenje je ili ukidanje sankcija i delistiranje NIS-a ili prodaja.

Primetno je da je u Srbiji u martu bila najveća tražnja za gorivom jer su se građani uplašili da ga neće biti. Sada je već ta tenzija popustila, ali nikako neće biti dobro da ovakva situacija s ovako visokim cenama nafte, ratom u Persijskom zalivu i u Ukrajini potraje, jer će svet uvesti u recesiju. A ako dođe do tog široko rasprostranjenog pada ekonomske aktivnosti, neizbežno će uslediti i pad proizvodnje, smanjenje potrošnje, rast nezaposlenosti i finansijska neizvesnost.

Jelena Radun, direktor u preduzeću za trgovinu naftom i naftnim derivatima AVIA, kaže da bez NIS-a većina pumpi u Srbiji ne bi uspela da nastavi da radi.

– Ne bi bilo realno ni očekivati da bi nas neka druga strana kompanija koja je u Srbiji zaštitila na način na koji je to urađeno preko NIS-a, a to je da veleprodajna cena ne bude viša od maloprodajne. Ovako su svi oni koji su imali potpisan ugovor s NIS-om dobijali redovno robu – kaže ona.

Bilo je, dodaje, i težih dana nego što je sada kada je marža trgovaca 10 dinara. Po uredbi bi trgovci trebalo da imaju maržu od 21 dinar.

U velikoj meri su i robne rezerve države od oko 40.000 tona pomogle da na pumpama u svakom času ima svih derivata. Ono što je sada važno jeste da se tražnja stabilizovala. Ona kaže da iako MMF i Svetska banka ne gledaju baš blagonaklono prema umanjenju akciza na gorivo jer će se to, tvrde, kad-tad vratiti kao bumerang državama koje su primenile tu taktiku. Radunova ističe da je i Nemačka, koja se tome doskoro odupirala, sada odlučila da primeni istu meru.

U Švajcarskoj je, primera radi, bio džentlmenski dogovor države i trgovaca da i jedni i drugi snize cenu za po pet centi na dizel, kako bi svi lakše prebrodili velika poskupljenja, ali posle dve nedelje pumpe su shvatile da to više ne mogu da izdrže i sada se traži neki drugi model.

– Tako da ništa ne može predugo da se primenjuje, već svi moramo da se prilagođavamo u hodu. Isto važi i za Srbiju, država može da ograničava cenu na pumpama, ali ako u jednom trenutku ta cena bude veća od maloprodajne, kome će se isplatiti da radi? Sumnjam da će do toga doći, jer se i do sada energetska politika pažljivo vodila i niko nije osetio ni sankcije NIS-u, ni rat na Bliskom istoku. Realno je očekivati da će u slučaju nekog novog požara država ponovo reagovati.

Dakle, cene goriva na pumpama u Srbiji su administrativno realne, ali ne i tržišno, odnosno ne određuje ih odnos ponude i tražnje. Sve i da se rat u Iranu sutra završi takve mere će morati da ostanu na snazi još neko vreme. A veliko je pitanje kada ćemo ponovo kupovati naftu po 60 dolara za barel.

Evropska unija u ulozi Gige Moravca

Kada bi Siniša Pavić danas imao priliku da režira TV seriju o stanju u Evropskoj uniji, Brisel bi dobio svoju verziju „Boljeg života”. EU bi bila često samodestruktivni i naivni Giga Moravac. Rusija bi igrala ulogu hladnokrvnog Jataganca – bivšeg prijatelja, dugogodišnjeg snabdevača kontinenta naftom i gasom, sa kojim su odnosi zatajili od početka rata u Ukrajini. Sjedinjene Američke Države, kao Emilija Popadić, čiji lik tumači Donald Tramp, stalno preti razvodom, tj. napuštanjem Severnoatlanske alijanse....

Otkako se vratio u Belu kuću, aktuelni američki predsednik pokrenuo je trgovinski rat, zahtevao da preuzme Grenland, dok sada ismejava francuskog predsednika Emanuela Makrona navodeći da ga žena bije, a lidere zemalja NATO-a naziva „kukavicama” jer odbijaju da se priključe kampanji u Iranu. Njemu očigledno nije bilo dovoljno to što su Evropljani zbog sankcija prema Moskvi prethodno sproveli izuzetno skup prelazak sa ruskog gasa i sada se mnogo više oslanjaju na isporuke američkog LNG-a.

Drugim rečima, zavisnost nije nestala, samo je zamenjena. A posledice sukoba koji su upravo SAD i Izrael pokrenuli na Bliskom istoku izložile su Stari kontinent još jednom energetskom šoku. Kao rešenje komesar EU za energetiku Dan Jorgensen predložio je u pismu upućenom državama članicama da bi trebalo da razmotre „dobrovoljne mere štednje sa posebnim fokusom na saobraćaj”. On je poručio da se transportni sektor Evrope suočava sa rastućim troškovima i nestašicama zbog velike zavisnosti od Persijskog zaliva, odakle je EU uvozila više od 40 odsto dizela i goriva za avione. Stoga, on preporučuje vladama da zatraže od građana da manje voze ili lete, kako bi se gorivo sačuvalo za važnije stvari, kao što se već dešava u nekim azijskim zemljama.

Ali Jorgensen može sebi da priušti pozive na disciplinu zato što ne zavisi neposredno od birača. Za razliku od njega, nacionalni lideri, koji će vrlo brzo morati da polože račune građanima na izborima, pribegavaju drugačijim metodama. Anketa koju je sprovela organizacija „Karitas” pokazala je da 78 odsto ispitanih u Nemačkoj očekuje političke mere kao odgovor na rast cena, a 75 odsto njih podržava uvođenje „poreza na ekstraprofit” za kompanije koje zarađuju od viših cena energenata. Berlin je tako pre nekoliko dana smanjio akcize na gorivo na dva meseca, što će iz državne kase isisati oko 1,6 milijardi evra. Italija je prethodno produžila smanjenje akciza na gorivo do početka maja, čime je nagomilala mere vanredne potrošnje za oko 500 miliona evra, dok je slična situacija i u Austriji. U Grčkoj je vlada uvela tzv. fjuel-pas, novčanu pomoć za vozače i vlasnike motocikala sa nižim prihodima, u okviru paketa podrške vrednog 300 miliona evra, uz dodatne mere za preduzeća.

I upravo tu nastaje raskorak sa Briselom. Komesar za energetiku Dan Jorgensen ponovo se oglasio najavivši plan da sledeće nedelje izda konkretne sugestije državama članicama u borbi protiv energetske krize.

„Ne preporučujemo smanjenje akciza na naftne derivate, uključujući benzin. U suprotnom rizikujemo da na kraju cene budu još više”, rekao je Jorgensen. Umesto toga, dodao je, EK predlaže mere pomoći za domaćinstva sa niskim prihodima, jeftinije karte za javni prevoz i subvencije za električne automobile, toplotne pumpe i jeftiniju struju.

„Umesto smanjenja poreza na benzin, nudimo smanjenje poreza na struju. Mnoge države članice imaju visoke poreze na struju, u nekim zemljama čak četiri puta veće od onih na benzin”, naglasio je evropski komesar u izjavi za nemački list „Handelsblat”.

Ali čini se da takav pristup zanemaruje ljude koji ne žive u ideološkom svetu predsednice Evropske komisije Ursule fon der Lajen, koja je prošlog meseca izjavila da bi „povratak ruskim energentima bila strateška greška”. Uostalom, najveći tokovi fosilnih goriva dolaze iz zemalja Bliskog istoka bez ikakve demokratije. Za prosečnog čoveka mnogo bitnije od stanja na frontu kod Kupjanska je koliko mu novca ostaje u džepu na kraju meseca. Nalik Gigi Moravcu, koji u trenutku povređenog ponosa bira da ostane uzdignute glave, uz istovremenu sopstvenu štetu, poručujući starom drugu Jatagancu: „Ja tebi ne trebam ni za šta i mene je lako oterati. A ti meni trebaš ko lebac, a ja sam tebe ipak oterao.” Ili, kako je to rekao nekadašnji francuski premijer Žorž Klemanso, gledajući na razorenu Evropu 1919. godine: „Mnogo je lakše voditi rat nego sklapati mir.” Slično važi i danas kada je reč o svetskoj ekonomiji – mnogo je lakše izazvati globalnu paniku nego se nositi sa njenim dugoročnim posledicama.