Орбан на свој начин

Док се у победничкој ноћи добитник мађарских избора Петер Мађар пењао на свечану бину, преко снажних разгласа пуштена је песма свих песама, балада Френка Синатре „Мој начин”. Постоји нешто готово литерарно у тој сцени: „Мy Wаy” је балада о човеку који се није повијао пред светом и који, на крају, полаже рачуне искључиво самом себи.

Наравно да маркетиншки тим будућег мађарског премијера није био свестан ироније да пушта оду ономе кога је Мађар победио. Ако је ико у савременој мађарској политици, а и далеко шире, од Трампа до Путина, персонификовао Синатрин рефрен „Урадио сам то на свој начин”, онда је то Виктор Орбан.
Биографија човека који је као премијер две деценије суверено управљао Мађарском личи на ту песму више него што би његови критичари волели да признају. Деценијама је градио причу о лидеру који иде против главног политичког тока, као да плива Дунавом узводно. Против Брисела, против либералног консензуса, против мејнстрима. И вирови велике реке, уместо да га повуку на дно, увек су га избацивали на површину! У том смислу, „My Way” је идеолошка балада Орбанове владавине. Виктор је одржавао тај тврдоглави континуитет, чак и када је цена његовог опстанка расла, а непријатељи се гомилали, као туристи у Будимпешти или равничарским термама.
Парадокс је да је Петер Мађар на прослави своје изборне победе пустио песму која слави управо онога против кога се кандидовао. Ако је његова победа заиста раскид са Орбановим моделом власти, онда „My Way” звучи као омаж старом режиму, као бис на концерту који је већ завршен.
Ствар је заправо нешто сложенија. То је подсвесно признање да се политика, много даље од овог дела Европе, не води кроз идеологије, већ кроз личне судбине лидера који владају овим једнако прелепим и једнако уклетим парчетом континента. И бирачи на свакој тачки пламтећег атласа који приказује свет који гори не гласају за партијске програме – ко их данас уопште чита, ваљда имају паметнија посла – већ бирају карактер и утисак снаге и моћи, желећи да виде онога ко стоји усправно пред светом. Свако на свој начин!
Зато је „гостовање” Синатре врста симптома који показује да чак и када се мења власт, матрица остаје иста: лидер је централна фаца, а национална политика се претвара у његову личну драму. Зар се нешто променило од Шекспира наовамо?
Парадокс је да су Орбанови противници, стационирани у бриселским лавиринтима, кабинетима немачког канцелара Фридриха Мерца или можда Јелисејској палати Емануела Макрона, описивали шездесетдвогодишњег Виктора као аутократу који клизи ка диктатури, али се испоставило да је европски неваљалко два и по сата по затварању бирачких места телефоном назвао Петера Мађара и честитао му на изборној победи, а пошто је то учинио, саопштио је и званично свој изборни крах. Сасвим необичан аутократа, зар не? Одговорност је преузео на себе, поручујући својим бирачима да их неће оставити на цедилу, а Мађарима који су га срушили пожелео срећу, уз дозу благе ироничне скепсе да можда неће добити владу какву су желели.

То је већ политичка вештина преискусног играча који, уместо паничног напада у тренуцима губитка власти, показује неочекивану смиреност и искреност, не либећи се да открије и своја лична осећања бола и празнине. И док се предвиђало да ће правити џумбус, организовати немире, саботирати новог премијера, он је изложио план за времена која следе, а нарочито промену свог тима за боравак у опозицији. Навикао је на то. Први премијерски мандат освојио је 1998. и владао наредне четири године. Прво је, дакле, све имао, па ништа, проводећи осам година у опозицији.    

Од 2010, када поново ступа на власт као премијер, 16 година је градио политички систем као непробојну тврђаву са покретним мостовима и пажљиво распоређеним стражама, али се испоставило да је изгубио изборе од човека који је донедавно имао кључ од споредног улаза Орбановог дворца.
Петер Мађар је био човек његовог Фидеса, познат као супруг некадашње министарке правде Јудите Варге. У мачистичком окружењу, Петер Мађар би се могао назвати трећом или четвртом „дамом” Орбанове екипе, односно пратиоцем његове супруге који је покушавао да изађе из њене сенке. Међутим, Орбанови кадровици проценили су да је чак и за њихове укусе био претерано амбициозан. Нема шта, заиста је био. У једном од највећих скандала последњих деценија у Мађарској, тајно је снимио разговор са својом женом у којем му она указује на наводне манипулације у правосудним процесима и ометање истрага о корупцији, што Мађар објављује после бракоразводне парнице у којој га супруга оптужује за породично насиље. Иако су у браку имали троје деце, Мађар показује неуобичајену бескрупулозност чак и за политичара, али га тај чин тајног снимања из брачне постеље уместо смештања испод сваке границе доброг укуса, лансира не само у пожељног инсајдера већ и лидера опозиционе странке Тиса. Било је то пре свега две године, а брачна декаденција разоткрила је и декаденцију Орбанове власти, тако да је створен крајње необичан противкандидат са мрачним деловима биографије, али довољно прихватљив да порази свог дојучерашњег газду! За Орбанове противнике ван Мађарске и унутар ње, чист као јутарња роса.

Да би заплет био потпун, треба се сетити и Орбановог политичког почетка, који више личи на увод у либералну новелу него на пролог једне суверенистичке епопеје. Некада је Виктор био млада демократска нада Мађарске, лице нове генерације која је после пада Совјетског Савеза веровала да историја иде само у једном смеру, ка отвореним друштвима и западним вредностима. У том свету млади Орбан био је стипендиста и миљеник Џорџа Сороса, постајући симбол транзиционе елите која ће Мађарску увести у нову еру либералне демократије.
Али, као у сваком добром трилеру, дошло је до великог обрта. Ученик је напустио учитеља, и то на сва звона. Орбан је протерао Сороса и претворио га у симбол свега онога против чега се бори. Није то био само раскид политичке, личне и менторске везе, већ класичан потез оцеубиства изведен са дозом самопоуздања који је касније постао његов заштитни знак. А откачити таквог играча као што је Сорос није ни лако, ни безбедно.
Тај преокрет Орбана претвара у тату европских суверениста, фигуру око које су се окупљали они који су у Бриселу видели превише бирократије, на рачун националног суверенитета. Његова антимиграциона политика постала је идеолошки извозни производ, а његови говори нека врста приручника за политичаре који су желели да споје национални интерес са модерним популизмом.
Ако је Орбан био отац те политичке породице, онда се намеће питање да ли је Силвио Берлускони био њен деда. Јер свака идеолошка лоза има свог ексцентричног претка који је први показао да политика може бити и спектакл и бизнис и лична епопеја у исто време.

Орбанов оркестар свирао је дисциплиновано, готово војнички, а сваки погрешан тон је брзо утишан, иако је без икаквих проблема опозиција побеђивала у Будимпешти или Сегедину.

И све је то функционисало, док није дошао неко ко зна партитуру напамет, јер је годинама преписивао.
У томе се састоји историјски спектакл политичког обрта у Мађарској. Орбан није пао толико због спољног непријатеља, већ због унутрашњег водича кроз сопствени систем! Мађар није морао да разбија врата, она су му се сама отворила, јер је неко заборавио да их закључа изнутра. Или, још прецизније, биће да је систем био толико дуго затворен да Орбан није могао да посумња да му његов лични ђаво толико година преде поред ногу.

Наравно да су се бројни интереси сусрели у лику и делу Петра Мађара. Они у којима Брисел, рањен и често оспораван, ипак није заборавио да побеђује. Орбан је био један од најгласнијих противника финансирања Украјине, политичар који је одржавао срдачне односе са Москвом и Пекингом, опчињавајући нарочито Трампа преко баре својом антимиграционом политиком.

Али, у политици, једноставна објашњења су најчешће погрешна. Можда је Брисел заиста одиграо своју партију, можда су се Немци заиста расанили, али није искључено да су Мађари, после 20 година гледања исте екипе, једноставно пожелели друге људе. Јер чак и најуспешнији диригенти после дуго времена почну да звуче предвидиво. Као тапшање публике уз мелодију Радецког марша на новогодишњем концерту Бечке филхармоније.
Наравно да свако ко говори о крају Орбанове ере, како се већ пише у некролозима о политичким каријерама, то чини на сопствену штету. Пред изборе јесте прштало на све стране, али када су се окончали, Орбан као да делује смиреније од Мађара, кога тек чекају порођајне муке ступања на власт: одједном му Москва није толико мрска, а Украјина изненада није најидеалнији кандидат за брзи пријем у ЕУ. Биће још много тога што ће навести Мађара да помисли како је постао само стилизованија и мршавија верзија свог некадашњег боса.
Остаје такође дилема, коју ни Френк Синатра није разрешио. Да ли је важније бити свој или бити у праву? Виктор Орбан је прву дилему одавно расправио сам са собом. Био је ово његов начин!