Вече посвећено Матији Бећковићу

Градишка – Говорећи на промоцији својих књига „Мој друг Ђидо”, „Мајка Зорка” и „Нигде никог, немамо куд” у Културном центру Градишка, Матија Бећковић посебно се осврнуо на дугогодишње пријатељство са Милованом Ђиласом, износећи до сада готово непознато о овом политичару, публицисти, књижевнику и једном од најпознатијих светских дисидената.

– Чим смо се, некада давно, први пут срели, он је рекао: „Ја желим са Вама да се видим.” Па је одредио дан у недељи, када ћемо се редовно виђати. То је потрајало, на опште чуђење, и мојих и његових познаника и пријатеља, све до Ђиласовог судњег дана. Он је преседан у целој Комунистичкој партији. Он је Титу вратио чланску књижицу која је имала број четири. Први у Источној Европи, побунио се, против новог државног система – казао је Бећковић подсетивши да је Милован Ђилас, због својих идеја, због непоколебљивог става, често ишао у тамницу, из комфорног стана, из папуча и кућног огртача, из Улице Милована Ђиласа број један, у Сремску Митровицу. У казнионицу.

– Он је могао у затвору да проведе цео живот. То за њега није био проблем. Тражио је само чист папир и говорио: „Ништа ми друго не треба, само да напишем једну реченицу. Сваки пут је ишао у тамницу свесно, једино је имао лоше процене, на колико робије ће бити осуђен. Ишао је и подизао свој глас када није нико – испричао је познати српски писац пред бројном публиком у Градишци. Ђилас је избегао ликвидацију, због својих ставова, зато што је у одсудном тренутку, у његову одбрану стао Александар Ранковић, који је касније доживео исту судбину.

О односу четника и партизана, казао је Бећковић, често је разговарао са Милованом Ђиласом, који је подсећао да „нема ниједне куће која није била на обе стране”, мислећи на цео српски народ.

– Милован Ђилас је говорио, по том питању ја сам најбоље стајао у партијском врху. Моји су четници били само са мајчине стране – додао је.

Манојло Вукотић, директор издавачке куће „Вукотић медија” из Београда, која је објавила Бећковићеве књиге промовисане у Градишци, једном од центара културних дешавања у Републици Српској, говорећи о књизи „Мој друг Ђидо” нагласио је однос писца и личности о којој је писао.

– Представили смо две истине, две суштине, две стране исте трагедије. Оно што је судбина разделила, њих двојица су, суботу по суботу, састављали. Био је то разговор изнад понора, али и разговор који је понор претварао у мост. А тај мост којег је историја рушила, они су обнављали речју, хумором, искреношћу, верношћу – објаснио је Вукотић суштинску поруку Бећковиће књиге коју је окарактерисао као „споменар једног односа који је трајао упркос свему и који је надживео идеологију и историју”.

Зато ово није књига о прошлости, поручио је Манојло Вукотић, него о будућности, о томе какву бисмо је могли градити, када бисмо се усудили да чујемо једни друге, као што су то чинили Матија и Ђидо.

Професорка Радана Станишљевић, представљајући књиге Матије Бећковића, нагласила је да се у његовим стиховима и прози све сусреће и спаја у целину са јасном поруком.

– Ове три књиге, иако сматрамо да су различите, оне су једно. То су исти ликови, исти карактери, судбине и трагичне приче, а онда, на крају, увек се јавља светлост. То је борба против мрака који се простире даље, много даље до наших језера и мора, до нашег помраченог ума.

Градоначелник Градишке, која током априла обележава годишњицу ослобођења у Другом светском рату, када су из овог места у Поткозарју у усташким логорима смрти уморена 5 444 детета, уручио је Захвалницу Матији Бећковићу.